Put do dobrog šefa

Mnogi zaposleni u nekim trenucima pate od nedostatka samopouzdanja. Odgovorni menadžeri, direktori i šefovi shvataju da su odavanje priznanja, dodela odgovornih zadataka i davanje potpune informacije neki od ključnih momenata uspešnog poslovanja.
Međutim, postoje osobe koje nisu u svakom trenutku spremne da prihvate date zadatke pa se libe da to glasno priznaju pretpostavljenom. Tu je ključna uloga onoga ko je na čelu tima u kome se nalaze nesigurni pojedinci: dobar šef će to prepoznati i pomoći svakom ponaosob da se ne plaši nijednog zaduženja.
A kako se prepoznaje osoba sa manjkom samopouzdanja: ima opuštena ramena, pogrbljen hod i skrušenost pri sedenju. To je odaje kao nekoga ko je nesiguran u sebe.

Osoba koja hoda ispravljenih ramena i podignute glave pravi je predstavnik samouverene ličnosti. A samouverenost se stiče. I podstiče pohvalama za dobro obavljen posao koji je istovremeno doprinos uspehu firme u kojoj je takav radnik zaposlen.

Od velike pomoći su saveti „ABC biltena” kako da se bude dobar šef i menadžer koji će pomoći zaposlenima da budu sigurniji u sebe.

Osnovna premisa je da neki ljudi uspešnije od ostalih prikrivaju nesigurnost pa je uloga pohvale u ovom slučaju ključna. Ne postoji osoba koja ne želi da ukoliko posao obavi dobro to čuje i od svog šefa. Pohvala je motivacija koja ne sme biti zapostavljena: ona je u stvari pokretač da i svaki budući posao saradnik u timu obavi na najbolji mogući način.

Pohvale su dragoceni saveznici, jer ako neko pohvali saradnika svaki put kada on to zasluži, to će biti na obostranu korist: saradnik će biti podstaknut da i ubuduće radi maksimalno dobro, a rukovodilac će biti zadovoljan rezultatom. To je najbolji recept za motivaciju saradnika.

Zatim, svakom saradniku treba dozvoliti da govori na sastanku. U važne projekte treba uključiti sve saradnike, ali i pred drugima istaći značaj pojedinačnog doprinosa.

Nedostatak samopouzdanja često doprinosi da ljudi ne prihvate novi izazov na poslu. Ne prihvatajući izazove zaposleni rade sa malim procentom svojih kapaciteta. Zato sledi savet da je potrebno ohrabriti saradnike tako što će im se dati dodatne aktivnosti kao što je, na primer, vođenje važnih sastanaka svih u timu. Nije dobro da se prihvati odgovor: „Ja nisam dobar za to”. Šefovsko glasno i javno komentarisanje nečijih novih ideja može da bude korisno; dobro je pohvaliti i prihvatiti svaku inicijativu koja može da poboljša kvalitet timskog rada.

Ljudi pate od različitih strahova: straha od ličnog neuspeha, straha da će kompanija loše poslovati, straha od promena u okruženju... Nijedna od ovih zebnji nije iracionalna. Ona se na najbolji način suzbija aktivnom komunikacijom. Strah ne oslobađa.

Istovremeno, smatra se da šefovski ili direktorski autoritet zasnovan na strahu nije dobar. Zastrašivanjem se ne postižu rezultati jer strah blokira i inhibira. A to onda nalikuje radu pod prinudom koji izaziva nepovoljne reakcije zaposlenih u takvoj firmi. U njima nema prave motivacije i pravih radnih učinaka.

Zato je najbezbolnije da se stvori takva klima koja nastaje međusobnom dobrom komunikacijom i poverenje između estabilišmenta firme, šefova i zaposlenih