Bogatstvo, nova srbska religija

 Nikola Bujić iz Subotice ima 19 godina, živi u trošnoj kućici sa bolesnim ocem od 4.700 dinara mesečno koliko iznosi očeva invalidska penzija.Nikola ima indeks Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu i Građevinskog u Subotici. Od fakulteta u Novom Sadu je odustao, nemapara za dom. U Subotici svaki dan pešači šest kilometara od naselja Mali Radanovac do fakulteta i nazad, jer nema 1.300 dinara za mesečnu autobusku kartu. Pare za polaganje prijemnih ispita u Novom Sadu i Subotici, oko 6.000 dinara, Nikoli su prikupile komšije. Nikola je borac našeg doba, iako čitajući o njemu skoro da sam pomislio da Nikola, zapravo, živi na dnu Filipinske brazde na Pacifiku. Kao što svet na toj dubini nije svestan sveta na površini. A i jedni i drugi žive u istom vremenu i globalno dele isti svet.

Onda upalim TV i vidim da se naciji ovih dana obratio gospodin Esad Džudžević izjavom da je „odmrznuo” svoj status u parlamentu Srbije, što je nacija oduševljeno prihvatila, a verujem da je laknulo i mladom Nikoli Bujiću iz Subotice. Jer on se greje na trošni „smederevac”. „Odmrzavanje” gospodina Džudževića toplo je u parlamentu Srbije pozdravila gospođa Nada Kolundžija, nikada dva puta isto odevena i uvek odevena po poslednjoj modi, sada će nam svima biti bolje. „Guči”, „barberi” i „bulgari” u skupštinskim klupama. Istina, ovi iz SPO, sve u lister odelima, ljuti su što ih ovi iz SPS-a stalno kao nešto omalovažavaju, ali neće zbog toga, ipak, da ruše Vladu Srbije. Pa i kako će, srušiće onda sami sebe. Loja džirga u Avganistanu ozbiljna je institucija, kad pogledaš sve te bradonje u njoj, dođe ti da se smrzneš. Tamo nema „odmrzavanja”, ko se smrznuo, taj se i o’ladio. Klimatski zakoni, Himalaji su blizu.

Dug je put do samospoznaje, bogatstvo, kult bogatstva nova je srbska religija. Školovanje u privatnoj međunarodnoj srednjoj školi u Beogradu košta oko 8.000 evra godišnje, Nikola Bujić iz Subotice nema 1.300 dinara za mesečnu autobusku kartu. A buržoaski marksisti, sociopatski vladari naše scene, nova klasa političara, tajkuna i estrade školuje svoju decu, sve u cilju besklasnog društva. Istina, rekli su nam u oktobru 2000. godine da je došao kraj ideologijama, društvenim klasama i raznim „izmima”. Znamo koliko ima šljiva u Srbiji, ali ne i koliko je tranzicionih superbogataša. Identitet siromaha bogataša sve je izrazitiji. Obrazovanje predstavlja srž ove mašine nejednakosti, a srpske igre na sreću najbolji su pokazatelj našeg novog besklasnog društva. Možda su se klase u Srbiji i promenile, ali ono što ih i dalje razdvaja su novac, obrazovanje, porodica i profesija. Jaz se samo produbljuje. Stari gospodari i nove sluge. Globalizacija sa ljudskim likom, beskonačni profit, konačni svet.

Možda se neko seća američke humorističke serije „Sapunica”, svaka epizoda počinjala je kratkim sadržajem prethodnih nastavaka. To se sastojalo od neshvatljivog niza rečenica o tome ko je šta rekao ili uradio nekome. I taj uvod se uvek završavao rečima: „Zbunjeni, tek ćete biti”. Nekako mi to liči na novo saopštenje naše vlade Kforu i Euleksu da ne primenjuju silu protiv Srba na severu Kosova. Isto saopštenje kao i prethodno, ponavljanje je majka znanja. Kao nekada „1101 upozorenje vlade Severnog Vijetnama vladi SAD da ne narušava vazdušni prostor i teritorijalni integritet Severnog Vijetnama”. Moja generacija se smejala takvim saopštenjima vlade Severnog Vijetnama. Kada su posle u Severni Vijetnam stigli PVO sistemi SA-2 i SA-3 nismo se više smejali. Nisu ni Amerikanci, u jednom danu oboreno im je 18 supertvrđava B-52.

Dok se na Dudinom kršu Srbi sa severa Kosova gušaju sa mađarskim vojnicima, prvi put od bitke sa „honvedima” na Mačkovom kamenu 1914. godine, mi se, ipak, sasvim ispravno oslanjamo na međunarodnu zajednicu. Ili je međunarodna zajednica opasna referentna tačka za naivne? Konotacije društvenosti i posvećenosti koje u sebi ona nosi, zapravo, mame na ne baš mudro oslanjanje na tuđu pomoć one koji u krajnjoj liniji moraju sami da se bore za sebe. Njena difuzna podela odgovornosti predstavlja izgovor za zemlje koje nemaju nikakvu nameru da pomognu. Stoga je ceo koncept moralno rizičan, budući da inspiriše na neoprezno ponašanje lidera koji očekuju da će neko drugi vaditi kestenje iz vatre. Posebno u situaciji kada kod nas neki ubrzano rade da ubrzaju istoriju i da je istovremeno i sahrane. Preterujemo u tome koliko smo slabi i nemoćni samo zato što nismo moćni koliko smo očekivali. Frustrirajuća potraga u kojoj se gubi perspektiva.

Nikola, učlani se pod hitno u neku stranku. Kupiće ti autobusku kartu.