Kako je važno biti zajedno

Deseta, jubilarna „direktna linija“ premijera RF trajala je 4 sata i 32 minute. Za vreme programa Vladimir Putin je stigao da odgovori na 88 pitanja, koja se tiču rezultata parlamentarnih izbora i predstojećih – predsedničkih, političkih planova, spoljne politike Rusije. A pitanje inostranih gostiju – francuskog publiciste i društvenog pregaoca Mareka Haltera i nemačkog politikologa Aleksandra Rara omogućila su premijeru Putinu da izrazi svoje mišljenje u vezi s pitanjem međusobnog razumevanja generacija i da formuliše ključne probleme u međusobnim odnosima između Rusije i Evrope. Na repliku Mareka Haltera Vladimir Putin je odgovorio:

U tekućim poslovima smo često, što bi se reklo, „posle bitke generali“, dovodimo do određene situacije, a posle kažemo da smo shvatili i pokušavamo da ispravimo greške, da nešto korigujemo. Naravno, to treba činiti, ali bih želeo da prognoziramo razvoj sitaucije u zemlji, u ekonomiji, u politici, razvoju demokratskih institucija i da blagovremeno odgovaramo na izazove. Pritom se, bezuslovno, uvek treba s poštovanjem odnositi prema manjini, ne treba je odbacivati i izbacivati na margine političkog života. I tada možda nećemo morati da se izvinjavamo.

Nemački politikolog Aleksandar Ror je u svom obraćanju premijeru uopštio i probleme PRO i delatnost Gasproma i nesklad u viznom režimu u kojem Afrikanci i Lationoamerikanci mogu slobodno da putuju u Nemačku, a stanovnici Rusije ne mogu. I postavio je pitanje – dakle, zašto još uvek nismo zajedno?

Zašto nismo zajedno? Kao prvo, postoje čisto tehnološki razlozi: jedan od naših careva je u pouci govorio sinu – svi se plaše toga što smo mi ogromni. Upravo tako i jeste – još uvek. Kao drugo: vodeća svetska država SAD se sumnjičavo odnosi prema našem nuklearnom potencijalu i mislim da čini ogromnu grešku smatrajući da prvo treba da nam oduzme naš nuklearni potencijal, a zatim da nas posmatra kao eventualnog saveznika. Ovo mišljenje je u okvirima hladnog rata. I to ne dozvoljava Evropi da radi s nama kao s realnim potencijalnim saveznikom.

Znate, kad se raspao SSSR smatrao sam da sad praktično nema ograničenja za to da realno budemo u istom stroju. Međutim, sumnje iz prošlosti nam smetaju da razvijamo odnose. Ipak, to je svejedno neizbežno. Integraciju na evropskom prostoru diktira sam život. Integracija u okviru jedinstvenih hrišćanskih vrednosti je krajnje potrebna. A ako se smatra da u osnovi moralnih vrednosti tradicionalnih svetskih religija počiva jedno isto – to je baza za prevlađivanje teškoća međucivilizacijskog karaktera. Na mene je ogroman utisak ostavila pozicija bivšeg kancelara SRN Kola koji je govorio o neizbežnosti bliskijih odnosa između Evrope i Rusije. Ako želimo da se sačuvamo kao jedinstvena civilizacija treba da se krećemo u istom pravcu. Šta Rusija treba da radi? Treba manje da plaši svoje susede, treba da se izbavi od imidža imperije. To smeta i Evropi da sarađuje s nama – u Evropu je integrisano mnogo mladoevropljana koji i dalje nose mladeže iz ranijih vremena. U odgovor na reči režisera Nikite Mihalkova želim da se ne složim: Rusija nije most između Zapada i Istoka, to je samostalna, samodovoljna sila u svetu, a ne prosto karika koja povezuje. Naravno, u njoj ima elemenata evroazijskog karaktera. To su dopunski faktori naše konkurentnosti, i mi ćemo ih koristiti u pitanju stvaranja Evroazijskog saveza.