Novčane razlike vidljive u mozgu

Postoji li tajna veza između ljudskog mozga i novca?
Ekonomisti su pretpostavljali da zanimanje za novčanu dobit opada s porastom bogatstva, ali niko do sada nije bio kadar da taj odnos izmeri. Neurobiolog Filip Tobler sa Univerziteta Kembridž (Velika Britanija) sa saradnicima, otkrio je da se centralni nervni sistem imućnijih manje uzbuđuje na male iznose, za siromašnije je svaka svota – velika. Istraživanje je pribavilo biološke i psihološke (bihejviorističke) dokaze koji podupiru temeljno ekonomsko načelo – granična korisnost. Naime, ljudi istu gomilu para cene sve manje što postaju bogatiji.

Istraživači su u ogledima odabrali tzv. pavlovljevski pristup da bi odgonetnuli kako blagostanje utiče na sposobnost učenja povezanu s finansijskim podsticajem. Umesto zvonceta i hrane koje je ruski naučnik Ivan Pavlov koristio u ispitivanjima na psima, primenili su jasne i zamućene snimke s prikazanim kovanim novčićem od 20 penija.

Okupili su 14 studenata s različitim prihodima (od roditelja ili povremenih poslova) i ušteđevinama, čija su moždana zbivanja praćena pomoću funkcionalne magnetske rezonancije (fMRI). Tri apstraktne slike uvek su prethodile razgovetnoj novčanici od 20 penija, a sledeće tri apstraktne bile povezane s mutnim prikazom iste kovanice.

Kada su ispitanici tačno predvideli da će razgovetna slika kovanog novčića uslediti posle apstraktnih na monitoru i svoje predviđanje označili pritiskanjem dugmeta, zaradili su pravih 20 penija, što u Velikoj Britaniji nije dovoljno da se kupi paketić guma za žvakanje. Svaki je visokoškolac imao po 210 pokušaja pogađanja.

Magnetska rezonancija je razotkrila da su kod siromašnijih moždane radnje bile živahnije u tzv. centru za nagrađivanje (striatum) nego kod bogatijih. I da je drugima trebalo više vremena da uspostave vezu između slika i novčane nagrade.

Filip Tobler bi rado posmatrao kako se mozak bogatijih studenata ponaša kada ugledaju znatne iznose para, ali nema dovoljno novca za proučavanje u kojem bi se kudikamo više potrošilo. I pored toga, uočena je bitna statistička razlika između bogatih i siromašnih visokoškolaca u vezi s poverenjem u vlastite odgovore. A to je u bliskoj vezi sa učenjem.

Student koji nema prihoda ni novca u banci tri puta je uvereniji u svoj odgovor kad pogađa koja slika sledi od parnjaka s godišnjim dohotkom od 25.000 funti i 2.000 funti na računu. Filip Tobler veruje da rezultati daju dokaze protivrečne ekonomskoj teoriji Danijela Kanemana i Ejmosa Tverskija, koji predviđaju da bogati ljudi postaju toliko naviknuti na svoje blagostanje da se više ne osećaju bogatima i počinju da cene novčane uspehe u istoj meri u kojoj i siromašni.

Naprotiv, snimci mozga i bihejvioristički testovi u ovom izučavanju idu u prilog starijoj ekonomskoj teoriji granične korisnosti koja govori da se subjektivna procena finansijskog dobitka smanjuje s povećanjem nečijeg imovnog stanja.

„Milioneru dolar vredi manje nego nekome ko ima samo 100 dolara na računu”, zaključuje Filip Tobler.

Bogataši se, jednostavno, razlikuju.