Ankara protiv kurdske autonomije

Čim je najveća prokurdska Partija demokratskog društva usvojila deklaraciju u kojoj je zatražila autonomna prava za pripadnike svog naroda u jugoistočnoj Anadoliji, u Ankari je odmah dat znak za uzbunu. To je, za mnoge, bio još jedan dokaz da je ta stranka u tajnom dosluhu sa zabranjenom Radničkom partijom Kurdistana (PKK) – terorističkom i separatističkom grupom – koju turska armija proganja već dve decenije.

Javni tužilac Turske Abdurahman Jalčinkaja nije gubio vreme: istog trenutka pokrenuo je pravnu proceduru za zabranjivanje najveće kurdske stranke u zemlji, koja u Medžlisu ima 20 poslanika. On se odlučio na taj potez zato što – kako kaže – Partija demokratska društva izvršava naređenja doživotno utamničenog lidera PKK-a Abdulaha Odžalana, širi njegovu propagandu i pripadnicima te grupe daje logističku podršku.

Optužbe su teške, ne mogu biti teže. One su pale i u delikatnom trenutku, kada se armija priprema za upad u severni Irak gde su Odžalanovi separatisti našli utočište i odatle napadaju ciljeve u Turskoj. „Akcije Partije demokratskog društva i izjave njegovih članova su usmerene protiv nezavisnosti i celovitosti zemlje i jedinstva naroda”, kaže tužilac Jalčinkaja.

PKK se nalazi na listi terorističkih grupa u Turskoj, EU i SAD. Ustavni sud u Ankari je dosad zabranio četiri prokurdske partije pod istom optužnicom – zbog „separatizma i terorizma”. Ponekad su ti obračuni bili dramatični. Početkom 1994. godine grupa poslanika prokurdske partije DEHAP uhapšena je u samom parlamentu. Oni su kasnije osuđeni na višegodišnje kazne zatvora. Među njima je bila i sada politički aktivna Lajla Zana, koja je posle desetogodišnje robije dobila prestižnu nagradu „Andrej Saharov”. Bila je kandidat i za Nobelovu nagradu za mir.

Premijer Tajip Erdogan, koji želi da uvede Tursku u EU, shvatio je da se ne može stići do Brisela sa nerešenim „kurdskim problemom” u diplomatskoj torbi. Vlada je, u međuvremenu, ukinula mnoge zabrane, kada je reč o upotrebi kurdskog jezika i kulturnom nasleđu tog naroda. Ali Kurdi kažu da je to nedovoljno, samo tek početak.

Šta su toliko zgrešili sadašnji kurdski političari? Oni su se u deklaraciji založili za decentralizaciju vlasti i izbor regionalnih skupština koje bi odlučivale o javnim uslugama, obrazovanju, kulturnim aktivnostima i razvoju lokalne privrede. Kurdi traže da u Turskoj konačno dobiju status nacionalne manjine, pošto imaju svoj jezik, kulturu i istoriju. Od 75 miliona stanovnika, petina su pripadnici tog naroda.

Kada su letos pripadnici PKK-a izveli nekoliko krvavih napada na pripadnike snaga bezbednosti, prokurdska Partija demokratskog društva se našla na udaru ekstremnih nacionalista. Zabeleženo je nekoliko napada na prostorije te stranke, pošto se otvoreno sumnja da ona podržava i pomaže kurdske gerilce. Demantiji koji su usledili nisu joj mnogo pomogli. Temperatura se digla do usijanja onog časa kada je zatražena autonomija za pripadnike tog naroda.

Glavni tužilac sada predlaže Ustavnom sudu da stavi katanac na kapije te stranke. Na „crnoj listi” našao se 221 njen član, koji, kako se traži, neće moći da se bave politikom u sledećih pet godina. Među njima su šef partije Nuretin Demirtaš, Lejla Zana, Osman Bajdemir (gradonačelnik Dijarbakira, najvećeg grada na jugoistoku zemlje), osam poslanika.

„Turska se pretvorila u groblje političkih partija. Narod je taj koji formira stranke; narod je taj koji ih i zabranjuje. Ovo je tužna situacija za tursku demokratiju”, uzvraćaju u prokurdskoj Partiji demokratskog društva, u kojoj, iako presuda još nije izrečena, kao da su se već pomirili sa sudbinom.