Teorija zabluda. Sovjetska obaveštajna služba u mreži tvoraca mitova

Poštovani slušaoci, nudimo vam novu emisiju iz ciklusa novinara „Glasa Rusije“ Armena Gasparjana „Teorija zabluda“. Ta serija je finalista konkursa „Radiomanija“ u nominaciji „Najbolji politički program“. Današnja emisija je posvećena istoriji propagande vremena Drugog svetskog rata.

A. Gasparjan: Tema našeg programa su „Legende i mitovi o sovjetskim obaveštajnim službama“. Naš gost je poznati istoričar ruskih i sovjetskih obaveštajnih službi Aleksandar Kolpakidi. Aleksandre Ivanoviču, teško da postoji bar jedna operacija ruske obaveštajne službe koja nije prešla u mit za poslednje godine. Ako pokušamo da sastavimo „top-5“, govoreći savremenim jezikom, koja je operacija na prvom mestu kao „mitska“?

A. Kolpakidi: Veoma je teško odgovoriti na to pitanje, jer sva istorija obaveštajne službe je pretvorena u mit od početka do kraja. I ne samo u Rusiji, već u svetu. Na prvom mestu je tema takozvane „Crvene kapele“, i sve što je sa njom povezano.

Hteo bih da nazovem razloge zbog kojih je ta operacija pretvorena u mit. Za poslednjih 25 godina obaveštajci koji su već u penziji pokušavaju da daju veći značaj svojoj ulozi, da ispričaju o sebi nešto neverovatno. Sada cenzura ne postoji. Izuzetak od pravila je kada piše čovek koji sam radi u organima. Praktično to je veoma retko. Pretežno pišu i nikome ne pokazuju. A objaljuje se sve što se želi.

Zatim, novinari u potrazi za senzacijom više izmišljaju. Još bih dodao jedan razlog koji se pojavila poslednjih godina – neprofesionalnost autora, koji loše poznaju okolnosti, ne mogu da razlikuju dezinformaciju od istine.

Ljudi ponekad izmišljaju ne namerno, već zbog neprofesionalnizma, neznanja istorije. U našoj zemlji je nastala paradoksalna situacija: većina autora koji pišu istoriju specijalnih službi nisu istoričari.

A. Gasparjan: Nisu čak ni agenti ili saradnici specijalnih službi.

A. Kolpakidi: Meni se čini da o tome moraju pisati istoričari. To je svetska praksa. U čitavom svetu glavni autori su istoričari, koji su u pojedinim slučajevima i radili kao obaveštajci. Ali njihov glavni zanat je istorija. To su profesionalni istoričari, sa obrazovanjem.

Jer pisati o obaveštajnim službama je teže nego o nečem drugom. To je, čini mi se, najteži odeljak istorije. Najteže je pisati o tuđim zemljama. Treba odlično poznavati jezik, znati mnogo toga što ne moraš kada pišeš o svojoj zemlji. Tu je potrebno duplo znanje.

A. Gasparjan: A knjige se aktivno kupuju. Drugo je pitanje – kakav je tiraž?

A. Kolpakidi: Kao prvo, ništa se posebno ne predlaže. To što se piše je malo, i ne nudi ništa novo. Ono što se saznalo pre 20-25 godina se nudi i danas. Ta ista informacija – ništa novo.

Inače, koliko da to čudno zvučalo, takva je situacija bila u sovjetska vremena. Osnovni izvor informacija su zapadna izdanja. Ono što je Mitrohin ukrao, predao, ono što je ispričao Vasiljev. Materijali koji se nađu na internetu danas se aktivno koriste. Mi saznajemo mnogo toga.

Na primer, dokumenta Vasiljeva koja su objavljena na sajtu Centra „Vudro Vilsona“ u Americi – to su senzacije. Počev od toga da je Hemingvej radio za sovjetsku obaveštajnu službu, pa do toga kako je delovala sovjetska obaveštajna služba u SAD u različitim godinama. Zapanjujuće je na primer to da su bili ogromni uspesi za vreme rata i nikakvi rezultati u drugoj polovini 40-ih godina, početkom 50-ih...