Sa Lovćena - Protojerej Mr Velibor Džomić

Kosovska drama je ovih dana dubinski potresla ne samo svakog Srbina nego i svakog čestitog čoveka koji iole zna i oseća šta su ljudska prava, pravda, istina i čovečnost. Veliki broj ljudi iz Crne Gore i oni koji se izjašnjavaju kao Srbi i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, došao je pre neki dan u Beograd o svom trošku i o svom brašnjeniku da podrži svoju braću na Kosovu i Metohiji, ali i pruži bratsku podršku Srbiji u borbi da očuva srce svoga srca i dušu svoje duše. Jedan sam od brojnih svedoka te istine. Iskren da budem, radovao sam se tome, jer znam istinu da dok ima ljudi ima i naroda, ali ima i nade.
Ima u Crnoj Gori i onih koji se prave da ne vide i ne čuju ono što svi vide i čuju. U ovoj nevolji sećam se one mudre pouke da ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže svoj trag. I dok čitam izjave pojedinih crnogorskih političara iz aktuelnog režima vidim koliko je mitropolit Amfilohije bio u pravu kada je, mesec dana pre šiptarskog jednostranog izmišljanja lažne države, očinski opomenuo da će svako ko iz Crne Gore bude priznao šiptarsku pseudo-državu sam na sebe i na svoje potomstvo prizvati prokletstvo predaka koji su, daleko od Kosova, živeli Kosovom i oslobađali Metohiju 1912. godine. I valjda je danas svima jasno zašto se nakon te besede na Novu godinu podigla tolika graja na vladiku! Posebno ako se zna stav crnogorskog režima da ‘’Crna Gora neće trčati, ali ni kasniti s priznanjem nezavisnosti Kosova’’!?!

U Crnoj Gori, nakon svega toga, nije progovorilo kamenje koga ima u izobilju, ali su progovorila deca i omladina. I to najviše srednjoškolska! Sećam se te dece i njihovog protesta u martu 2004. godine kada se dogodio onaj strašni pogrom Srba na Kosovu i Metohiji. Deca su sama, bez ičijeg nagovora, sa molitvom u srcima i svećama u rukama došla u Saborni Hram u Podgorici. I tada se digla graja na sve i sva iz Mitropolije. Povampireni dukljanin Novak Kilibarda je javno tražio moje hapšenje samo zbog toga što sam decu sačekao u hramu, blagoslovio ih i zajedno se sa njima pomolio Bogu za spas Kosova i Metohije! Ne bi me napadali ni Kilibarda ni njegovi šefovi da sam decu odvratio od ulaska u crkvu i poveo ih u neku od brojnih kafana ili ih uputio kod nekog od gotovo nedodirljivih dilera, tj. savremenih državnih junaka podzemno-nadzemnog džet-seta da kupe hašiš, heroin, kokain ili koji boks švercovanih cigareta. A da sam im, umesto pouka iz Jevanđelja, citirao jedan podgorički grafit na kome piše: ‘’Ako učiš znaćeš - ako kradeš imaćeš‘’ onda bih se apsolutno ‘’uklopio u trend’’ i ne bi bilo problema!
A kada su se ovih dana podigla i kada su umesto političara i kamenja najiskrenije progovorila deca onda se digla i režimska kuka i motika da sprečava izlazak iz škole. Vrištao je odlazeći ministar prosvete k’o Damjanov zelenko, a na školska vrata i dvorišne kapije je, silom na sramotu, postavio inspektore i policajce da deci ne daju da napuštaju nastavu, jer će ‘’grdnu štetu štetovati’’. Videlo se da je crnogorskom ministru prosvete Slobodanu Backoviću najvažnije da deca ćute o nasilju na Kosovu i Metohiji. Mogu da se drogiraju, ponavljaju, puše, piju, snimaju porno-scene po školskim klozetima i šalju ih ‘’blututom i mejlovima’’, a mogu i da maltretiraju profesore. Nikad ministar zbog toga nije zakukao kao što je, evo već drugi put, zakukao kada je u pitanju Kosovo i Metohija ‘’koje je u drugoj državi’’.

A deca kao deca. Ne haju za ministra i pretnje. Kroz prozore su iskakali i došli u svoj i Božiji Hram! A Bog kao Bog-samo ćuti i gleda, rekao bi pesnik! A raspopi kao raspopi - čekaju instrukcije iz policije.