Opet izbori

Događaji poslednjih dana – raspuštanje Skupštine, pad vlade, novi izbori – nisu jednoznačni. Tužno je da Srbija na istorijski izazov – nasilan raspad države, — odgovara padom vlade, a ne zbijanjem redova. Takva situacija može da obraduje samo nedobronamerne.

Kažu da drugog izlaza nije bilo. Premijer tvrdi da u vladi nema jedinstva po pitanju očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije. Predsednik je, nasuprot, uveren da nema jedinstva oko evropske budućnosti zemlje.

U pravu su obojica – očuvanje celovitosti zemlje i njen evropski put su sve teže spojivi. Pre ili kasnije moraće da se prizna istina, — većina zemalja Evropske unije ne priznaje celovitost Srbije. Šta to znači u pravnom smislu, pojasnio je odlazeći premijer: Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji garntuje teritorijalnu celovitost Srbije treba da ratifikuju sve zemlje-članice unije, pa i one koje su priznale nezavisnost Kosova. Samim tim, ili tekst sporazuma mora da pretrpi izmene, ili Francuska, Nemačka, Velika Britanija treba da se predomisle. Uzgred, to ozbiljno podriva teoriju predsednika Tadića, prema kojoj će članstvo Srbije u Evropskoj uniji da joj olakša odbranu nacionalnih interesa.

Odlazak Vojislava Koštunice izazvao je likovanje u liberalno-demokratskim redovima, pošto ga tamo smatraju glavnom preprekom na putu Srbije u Evropu. Međutim, s obzirom na proglašenje nezavisnosti Kosova, može se ispostviti da je odlazeći premijer bio poslednja prepreka na putu Srpske radikalne stranke u vlast. Ne treba potcenjivati snagu uvrede koju je narodu Srbije nanela ta ista Evropa. Ne da mi da poverujem u trijumf demokratske opcije i komplikovan odnos stranaka na tom političkom krilu. Već sada se mogu predvideti dugi i mučni pregovori na temu ko s kim i u kojoj proporciji. Monolitni radikali i tu su u prednosti, tim pre što će im svaki pokušaj Demokratske stranke da uđe u dogovor sa liberalima dati povod da optuže demokrate za izdaju nacionalnih interesa.

Uostalom, ko god da pobedi na predstojećim izborima, premoć će biti premala da bi se mogla oceniti voljom naroda. U svakom slučaju će ostati negde oko polovine nezadovoljnih građana, koji će smatrati da ova vlast nema prava da odlučuje u njihovo ime. Iz te situacije postoje dva izlaza: Okrugli sto uz učešće svih političkih snaga, na kojem bi bila izrađena jedinstvena nacionalna strategija i referendum. Prva varijanta s obzirom na srpsku političku tradiciju deluje mi kao malo verovatna, — za nju je neophodna ozbiljna spremnost svih strana za kompromis. Drugog se plaše sve političke snage, jer odgovor naroda nekome sigurno neće ostaviti mogućnosti za tumačenje u svoju korist.