Pijte vodu, ali nemojte preterivati

Mišljenje da treba piti velike količine vode nema nikakvu naučnu podlogu, šta više preterivanje s vodom može da bude štetno, tvrde dvojica američkih nefrologa. Poslednjih godina voda se preporučuje kao lek za sve - ona navodno pomaže izbacivanje toksina, dobra je za održavanje vitrke linije i tonusa kože, leči glavobolju... To je, po rečima dr Stenlija Goldfarba sa Univerziteta Pensilvanije, postao urbani mit, zbog kojeg se na sve strane vide ljudi koji vuku sa sobom plastične flaše vode, izveštava Rojters. Dr Golfarb i njegov kolega dr Den Negojanu su, proučivši raspoloživu naučnu literaturu o dejstvu vode na organizam, došli do zaključka da nema nikakvog dokaza da ona suzbija apetit, pa je, prema tome, izlišno piti je u većim količinama pre jela ili za vreme obroka.

Tako na brzinu popijena voda uopšte ne napuni stomak, već samo „protrči” kroz organizam. Takođe nema indicija da voda podstiče lučenje hormona koji suzbijaju apetit.

Što se tiče toksina, bubrezi ih u principu veoma efikasno izbacuju iz organizma bez obzira na količinu unete vode. Kad se popije više vode samo se izlučuje više urina, ali se time ne povećava izlučivanje toksina.

Takođe, nema dokaza da voda koju popijemo povećava sadržaj vlage u koži ili da se vodom može ublažiti glavobolja.

Opravdano veću potrebu za vodom imaju samo ljudi koji žive u vrelim i sušnim područjima i neke vrste sportista.

Kod kamena u bubregu takođe se može preporučiti nešto pojačano konzumiranje vode, ali nema razloga da prosečna zdrava osoba pije znatnije količine ove tečnosti nego što prirodno oseća potrebu, smatraju doktori Goldfarb i Negojanu.

Čak se kod trkača na duge staze pokazalo da je preterano pijenje tokom trke štetnije od nedovoljnog. Dvojica stručnjaka navode i primer žene koja je tokom nekoliko minuta, u cilju takmičenja, brzo i kontinuirano pila vodu, čime je „zaradila” oticanje mozga sa smrtnim ishodom.

Sve u svemu, rašireno verovanje da čovek treba da popije osam čaša vode dnevno nema nikakvu naučnu podlogu, a dr Goldfarb kaže da se uopšte ne zna od koga je potekla takva preporuka.