U pamet se, braćo Crnogorci!

Kada se pre nepune dve godine, tokom spektakularne proslave odvajanja Crne Gore od Srbije, u masi barjaka Cetinjem zavijorila i hrvatska šahovnica, učinilo mi se da moji Crnogorci veću sramotu sebi neće moći da učine. Ovih dana, međutim, jasno mi je da je to sa ustaškim znamenjem bila samo igrarija opijenih „montenegrina".

Kako stvari stoje, a više od svega bih voleo da sam u debeloj zabludi, Crna Gora se naveliko sprema da u sledećih mesec ili dva učini nešto opako, nešto posle čega će između Prijepolja i Bijelog Polja zemlja da se otvori. U taj ambis utonuće vekovi, izbrisaće se tragovi stotina generacija...

Mogućnost da crnogorska vlast podlegne pritiscima, počini sama nad sobom protivprirodan blud i svrsta se u one koji su priznali Kosovo za nezavisnu državu potpuno je opipljiva. Nećkaju se Milo i ostali crnogorski glavari, mudruju, ali sva je prilika da će skorih dana prosuti žuč po ovoj živoj rani. Rani koja nam je zajednička, ali koja zvaničnu Crnu Goru nimalo ne boli. Tako barem kaže Filip Vujanović, a nisu džabe Albanci listom za Fiću glasali da ostane predsednik. Objašnjava Filip, nema veze status Kosova sa njegovom državom?! A kad bi samo malo kukavac razmislio šta priča, sam bi sebi jezik iščupao. Pa svi crnogorski vladari, koliko ih unazad dva veka ima, kitili su se kosovskom krunom kao najvećim blagom. Nije bilo viđenijeg Crnogorca koji sebe nije smatrao najvećim Srbinom, plemenitim naslednikom Miloša i Lazara. Ali, ti ljudi su časno izginuli i sada žive u slavnoj istoriji. Ovim današnjim Crnogorcima draži su Versaće i Gabana od njihovih Srba - Marka Miljanova, kralja Nikole i vladike Rada.

U „Gorskom vijencu" serdar Vukota kaže: „Ko izdao, braćo, te junake, koji počnu na naše krvnike, spopala ga bruka Brankovića, časne poste za psa ispostio, grob se njegov propa na ta' svijet..." Braćo Crnogorci, mislite o tome! Još nije kasno.