Budućnost Vojvodine: ništa od autonomije – ili nezavisnost?

Ne može on u mom Novom Sadu tako da se ponaša – kako shvatate, prvi deo ove septembarske izjave glavnog vojvođanskog autonomaša Nenada Čanka bili smo primorani da propustimo zbog razloga cenzure. Ali, kako se kaže, onom ko je u toku, i to je dovoljno. Tema našeg današnjeg programa su sve dublje protivrečnosti Beograda i Vojvodine, spor oko autonomije pokrajine, na kraju krajeva glasine povodom mogućeg referenduma o nezavisnosti severne pokrajine 2018. godine.

Kako se sada ne bismo udubljivali u mnogoborjne detalje dugogodišnjeg spora, navešćemo samo jednu izjavu sa sajta Slobodne Vojvodine, koja, kako nam se čini, dobro odražava suštinu problema: Činjenica jeste - da su Srbi iz Vojvodine sanjali o ujedinjenju sa svojom braćom preko Save i Dunava. ALI. To ne znači da su oni želeli da postanu njihovi SUŽNJI i ROBOVI. Naravno, svaka akcija rađa reakciju. Nedavno je vrlo kreativnu ackiju sprovela politički pokret  Dveri. Ona je obesila po vojvođanskim gradovima plakate na kojima već pomenuti lider Lige Socijaldemokrata Vojvodine gospodin Čanak muze kravu, a dečak ga moli: Čika Čanak, ja bih jedan čanak mleka..., na šta dobija odgovor: Nema, mali, bio je jedan iz Beograda i izmuzo sve. Pri tome sa okruglim stomakom predstavljen je sam gospodin Čanak.

Predtavljamo naše sagovornike: predstavnika pokreta Dveri u Vojvodini, Ivana Kostića, i profesora Univerziteta Singidunum, doktora političkih nauka Boška Kovačevića.

Prvo pitanje našim učesnicima i odmah  s neba, pa u rebra. Da li je moguć i potreban referendum o nezavisnosti Vojvodine, recimo, 2018. godine? 

Boško Kovačević:  Pre svega problem samostalnosti – nesamostalnosti Vojvodine i referenduma je u Beogradu, a nije u Vojvodini, odnosno u Novom Sadu. Srbija dok je u konstrukciji kao centralizovana država i nacionalna država, ona će imati problem sa jednom trećinom življa koje nije srbsko, koje traži deo svog političkog identiteta u nekoj decentralizovanoj, autonomnoj, lokalnoj vlasti. Ja se nadam da će biti dovoljno političke mudrosti da se ta naponska polja i te konfrontacije saniraju, i da neće biti referenduma i otcepljenja. Zalažem se za jedno moderno pozicioniranje nacionalnog identiteta stalnog većinskog naroda Srbije. Srbija treba da ima svoj nacionalni identitet. Ali ona ne može graditi taj svoj nacionalni identitet na pričama iz 18, 19, 20. veka, već pre svega na realnosti početka ovoga veka. I tu je taj problem. Srbija treba da bude pre svega i sve više i više građanska država, jedna regionalna, moderna, fleksibilna, efikasna, uspešna država. A ne da živi na nekoj prošlosti koja se tretira na ovaj ili onaj način.

Ivan Kostić:  Referendum o samostalnosti Vojvodine nije potreban i to je želja nekih autonomaških krugova koja se ne zasniva ni na jednom osnovu. Prvu stvar koju moramo da kažemo, to je istorijska zabluda ljudi koji misle da je Vojvodina ikad postojala. Vojvodina kao ovakva administrativna i politička oblast nikad nije postojala kroz istoriju. Na teritoriji Vojvodine, ili Severne Srbije, kao mi zovemo ovu oblast, i oblasti Bačke, Banata i Srema, u zadnjih deset vekova srbski narod je bio većinski. 1945. godine sa dolaskom komunista na vlast pokreće se pitanje autonomije Vojvodine ili federalizacije Srbije sa jednim jedinim ciljem, da se uništi jedinstvo srbskog naroda. Prvi koji su to pomenuli između dva rata su bili Komunistička partija Jugoslavije, koja prvi put spominje mogućnost otcepljenja Vojvodine 1934. godine na četvrtoj sednici u Zagrebu, i Hrvatska seljačka stranka pod vođstvom Stjepana Radića koja je na kraju 1941. godine bila fašistički saradnik Nemačke. Komunistička partija 1974. godine daje autonomiju Vojvodini i daje autonomiju Kosovu. Tako da mi 1974. godine dobijamo dve autonomne pokrajine u okviru Srbije, i vi znate kako se završilo sa Kosovom. Da Kosovo želi da se otcepi. Tako isto i neke lažne partiote i neki lažni autonomaši iz Vojvodine žele isto to da urade sa Vojvodinom sa jednim jedinim ciljom, a to je rasturanje srbskog nacionalnog bića i uništavanje integriteta srpske države.

Postoje li faktori koji ukazuju na neophodnost veće autonomije za Vojvodinu i da li se slažete da je za problematične odnose kriv pre svega Beograd? 

Boško Kovačević: Postoji niz specifičnosti – ekonomske i institucionalne, etno-nacionalne, geografske i druge naravi, koje upućuju Vojvodinu na njenu prepoznatljivost i veću samostalnost u političkom sistemu Srbije. To bi morala politička i intelektualna elita, posebno oni koji obavljaju vlast u Beogradu, da prepozna kako bi na neki način našla meru koja će zadovoljiti te aspiracije i apetite određene političke samostalnosti, političkog identiteta u okviru Srbije kao države. Ovo je veliki problem sadašnje političke nomenklature, jer oni naprosto ne mogu da dođu do jednog modernijeg savremenijeg modela sopstvenog unutrašnjeg pozicioniranja da bi mogli da budu jednostavno korespondentni sa okruženjem. Sad se treba čitav niz odgovora dati. Jugoslavija se raspala! Pa, dobro. Nećemo plakati za njom! Ali moramo tražiti nove veze i nove odnose, sarađivati jedni s drugima. Kako da se živi, a da se ne sarađuje sa susedima, recite mi, molim vas.

Ivan Kostić: To su samo stvari, floskule koje se šalju iz Novog Sada, da Beograd uništava život i ekonomski boljitak građana u Vojvodini. Ja vam mogu samo navesti primer, da građani u Vojvodini žive na najvišem nivou u odnosu na celu Srbiju. Smatramo da ta priča nije istinita i da ona samo služi da bi neko na osnovu te priče uzimao finansijski boljitak i da bi se razvijale paralelne institucije na severu Vojvodine. Trenutna pokrajinska administracija koja zapošljava 1.300 zaposlenih je samo na teretu građana Severne Srbije. I mi se zalažemo, zato što je 1.300 ljudi zaposleno, i mi tačno i ne znamo koji je broj tih ljudi, i zato što se u stvari novac koji se dobija iz republičkog budžeta troši na pokrajinsku administraciju, na koju odlazi godišnje šest i po milijardi dinara, i mi smatramo i zalažemo se i to je naš cilj da kada se ukine autonomna pokrajina Vojvodina, sav taj novac ide na kraju lokalnim samoupravama. Tako da za tih 1.300 zaposlenih, koliko se sad izdvaja para, mi bi godišnje mogli u 47 opština i gradova u Srbiji da svake godine izgradimo po jedan vrtić.

Poštovani eksperti, šta mislite, kakvo je učešće, recimo, međunarodnog faktora u rešavanju vojvođanskog pitanja. Da li neko može da gura pokrajinu ka nezavisnosti? Prvo što pada na pamet je recimo Mađarska.  

Boško Kovačević: Ja ne verujem da će se međunarodna zajednica ozbiljno umešati i da će podstaknuti nezavisnost Vojvodine u odnosu na Srbiju. Konflikti koji sada postoje će i dalje postojati, sve dok Srbija sebe ne definiše kao modernu, decentralizovanu, prosperitetnu i uređenu državu. To Srbija danas nije. Vojvodina ne može biti država, jer naprosto nema kapacitete za tako nešto i svi potezi u tom smeru bi vodili ka jednom stvaranju veštačke tvorevine. Subjekti međunarodne zajednice u osnovi traže jednu povoljnu ekonomsku i političku klimu u ovim prostorima. I ne samo u Vojvodini – u Srbiji ukupno. Traže i da na neki način mogu da obezbede tu vrstu defluktacije, ako mogu tako da kažem, ekonomske, kulturne, privredne i tako dalje. To je ono na čemu bi trebalo insistirati. Svako zakopavanje i svako traganje sada za nekakvim teritorijalnim aspiracijama... Pa šta! Otvorene granice! Šta sad to znači? Kako? Znate, to je naprosto nešto što je produkt prošlih vremena, koji nas pritiska, koji nam sedi na glavi. Ali ja mislim da to vreme prolazi. Pazite, Mađari su izgubili Transilvaniju. Tamo je preko dva miliona stanovnika Mađara. Slovačka je 600 hiljada. Vojvodina je 300 hiljada. Nemate politički rezon, nemate političku logiku da sada otvara ovaj prostor. Onda su ukupna pomeranja koja bi bila vrlo opasna, ako bi se išlo na reinkarnaciju modela Velike Mađarske.

Ivan Kostić: Mi kroz iskustvo koje imamo sa otcepljenjem Crne Gore, sa lažnim otcepljenjem Kosova i Metohije, izražavamo realnu sumnju da iza ovih procesa na prostorima Severne Srbije stoje neki evropski činioci, i mi zato želimo svima da poručimo da u unutrašnje stvari Srbije ne može niko da se meša i da odluke o unutrašnjim stvarima Srbije može samo da donosi srbski narod. Zato su Dveri pokrenuli svoju akciju: politički zahtev za ukidanje autonomne pokrajine Vojvodine, da bismo preduhitrili naše „prijatelje“ sa Zapada koji žele da nam otcepe severni deo Srbije. I, hvala Bogu, nailazimo na ogromnu podršku naroda.

Primer autonomaša Vojvodine može da nadahne i određene snage u Sandžaku. Da li se slažete sa tom tvrdnjom, gospodine Kovačeviću?

Boško Kovačević: Vojvodina i Sandžak su dve krajnje različite unutrašnje regionalne strukture. Razlike su geografske, ekonomske, infrastrukturne i etničke. Međutim, to ne znači da stvoreni ambijent konfrontacije u odnosu između Beograda i Novog Sada neće podstaći separatne tendencije na Sandžaku, koji je inače dosta rovit i zapaljiv prostor, u kojem pre svega etno-nacionalne i religijske različitosti stvaraju velike sukobe. Ja ne verujem da će dalje biti teritorijalnih pomeranja granica na Balkanu, pa između ostalog i između Sandžaka i Srbije, ali će biti naponskih polja, biće sukoba i konfrontacija, koji će i dalje usporavati razvoj ovog regiona, koji mu je nasušno potreban.

Ivan Kostić:  U zadnjih deset godina na prostorima Sandžaka se stalno iseljavaju Srbi, stalno se pale srpske zastave, prebija se srbski narod. Prethodna demokratska vlast je o tome ćutala. Nadamo se da će sad ova vlast uzeti stvar u svoje ruke i zaštititi građane srpske nacionalnosti koji žive na prostoru Raške oblasti.

Između ostalog, Južni tok će krenuti upravo kroz Vojvodinu. Može li nestabilnost pokrajine ubuduće nekako uticati na funcionisanje ovog gasovoda. Jer Rusija je sporazum sklopila sa Srbijom, a ako 2018. posle referenduma Vojvodina postane nezavisna?

Boško Kovačević: Veliki privredni infrastrukturni projekti samim sobom obezbeđuju sigurnost i efikasnost, ako su oni ozbiljno postavljeni. Da li se saobraćajnice mogu ugrozit? Teško je tako nešto zamisliti. Dovođenje u pitanje Južnog toka u budućnosti može biti samo iz globalnijih geopolitičkih i privrednih interesa i sukoba.

Ivan Kostić: Pa ja se nadam da će i ovaj ogromni projekat koji je spasonosan za srpsku državu biti razlog i za to da niko više ne spominje mogućnost referenduma o samostalnosti Vojvodine. Činjenica je, i mi to dobro znamo, da je predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je jedan od najvećih autonomaša, sa vrhom Demokratske stranke Bojanom Pajtićem, javno buntovao i protestovao ispred zgrade NIS-a u Novom Sadu kada su Rusi kupili NIS. Tako da to su samo činjenice koje govore o tome, kakvu politiku vode predstavnici autonomaških struktura u Novom Sadu. Znači, to je otvorena antiruska politika. Smatramo da je prolazak Južnog toka kroz teritoriju Vojvodine strateški projekat za Srbiju ne samo u ekonomskom, nego i u bezbednosnom smislu.

Predstavništvo Vojvodine u Briselu. Kako ocenjujete sličnu pojavu, gospodine Kovačeviću?

Boško Kovačević:  Evropa je nastala na saglasnosti nacionalnih elita iz nacionalnih država i političkih elita. I gde je problem danas Evrope? Pa problem je u tome što taj model uvezivanja nacionalnih država i potenciranja toga nacionalnog ustvari dovodi do tih sukoba i konfrontacija. Kako da Evropa nađe neki svoj novi model jednog novog integrisanja i povezivanja? To je problem Evrope. Kako da ona transcendira, kao da ona prevaziđe sada te skučenosti koje sa sobom nosi model nacionalne države? Vojvodina treba da ima predstavništvo i u Briselu i u Moskvi. Ako ima interesa. Jer su to sve funkcionalni regionalni projekti. Oni ne robuju sada nekim atavizmima istorije, ovome ili onome. Ako ima interesa, ako ima fluktacija ljudi, tranzit robe i kapitala i ljudi, neka pravi regionalnu kancelariju i u Moskvi i u Brisleu. Gde god ima za to interesa. Pa hvala Bogu!

Ivan Kostić:  To je antiustavna delatnost – otvaranje predstavništva u Briselu. I Ustavni sud Srbije je pre mesec dana doneo odluku da se to predstavništvo ukine. Nama nije potrebno paralelno predstavništvo Vojvodine u Briselu, kad već imamo predstavništvo Republike Srbije. Isto tako predstavništvo Vojvodine nije potrebno ni u Rusiji, ni u bilo kojoj evropskoj i svetskoj državi. Hvala Bogu da je Ustavni sud Srbije posle nekoliko godina osporio nadležnosti koje su date Vojvodini sa lažnim statutom, tako da se nadamo da će se u budućnosti mnoge odredbe tog statuta staviti na razmatranje i da će se videti da te odluke nisu u stavu sa ustavom i da su protiv interesa srbskog naroda. Kao što je i Razvojna banka Vojvodine, kao što je i Fond za razvoj Vojvodine, gde su vršene lažne manipulacije i veoma velike prevare da je nestalo iz Razvojne banke Vojvodine 360 miliona evra, koji su uzeti od poreskih obveznika iz Republike Srbije. Tako da se nadamo da će i te stvari doći na dnevni red.