JA VESELO SALEĆEM ZVEZDU

U nedelju,  3. aprila napunilo se 126 godina od rođenja znamenitog ruskog pesnika Nikolaj Gumilova, (1886-1921)  bivšeg muža Ane Ahmatove koga su boljševici streljali zbog  učešća u navodnoj   kontrarevolucionarnij zaveri  1921.

Pretio samoubstvom zbog neuzvraćene ljubavi Ahmatove 

Hteo je da izvrši samoubistvo zato što ga Ana Ahamatova   nije volela. S Anom Gorenkom (devojačko prezime Ahmatove) ,  devojkom tri godine mlađom,   upoznao se u Carskom selu  gde su se bile naselile obe porodice –Gorenki  su se  tu preselili iz  Kijeva. Dugogdišnja  Gumiljova strast se    završila  svadbom ,  iako ga je Ana prethodno tri puta odbijala.  „Sve se zbilo  o čemu maštao sam ja/Još kao dečak  strasno zaljubljen“. Odlazili su u pesničku kafanu „Pas lutalica „  (Brodяčaя  sobaka) : ona zategnuta u crnoj svili sa ukrasnim pojasom,  a Gumiljov  u dugačkom mundiru  na koga je svaka lepa žena  obraćala pažnju. Ponekad su odlazili odvojeno.  

Teško je bilo zamisliti ružnijeg čoveka od njega

Irina Odojevcova,  učenica Gumljeva u poeziji, ostavila je njegov portret: “Teško je  zamisliti  ružnijeg,  osobitijeg čoveka. Sve je  u njemu bilo osobito i posbeno ružno. Duguljasta,  kao da je iskočila napred glava,  sa ogromnim,  visokim,  spljoštenim   čelom.  Kosa  ošišana mašinom,  neodređene šarene boje. Vodnjikaste kao namolovane obrve. Pod teškim trepavicama,  potpuno spljoštne, kose oči. Pepeljasto-siva boja lica,  uske  bledunjave usne. “ Međutim i pored takvog izgleda,  žene su se zaljubljivale u njega.

Umesto kokvistadora,  robovska narav i bolešljiva priroda

Sin brodskog lekara,  Kolja Gumiljov je ugledao svetlo dana u Kronštatu. Možda  nije bez  osnova  misao da je očeva krv i silni morski vetar uticao da se u njemu probudi strast  za putovanjima i da očvrsne nejgov konkvistadorski  karakter. Ali nije  bilo tako. Konkvistador je ipak zavojevač. A Kolja je po prirodi imao robsku narav,  bolešljivu i bojažljivu prirodu. On je sam sebe formirao,  vaspitavao. “Ja sam konvistador  u panciru železnome/ I veselo zvezdu salećem“/. Bio  je svetski putnik, lovac na lavove. Upisao se u dobrovoljce u Prvom svetskom ratu  1914.,  hrabro se  borio se na ratnom poprištu   i dobio dva  visoka ordena za hrabrost:  Georgijevski krst 4. i 3.  stepena.

Zloslutno predosećanje Ahamatove u domu Gumiljeva

Ahmatova je iz njegovog života i njegovog doma u Carskom selu izašla  uoči Februarske revolucije . Govorila je da je  u toj kući nije napuštalo nekakvo zloslutno predosećanje. Kasnije je ona to tumačila kao predskazanje   pesnikove  smrti. Možda on nije bez nekog razalog pisao : “Iz legla zmija/ Iz grada Kijeva / Oženih se ne ženom, ,  nego vešticom pravom/...  Ali i sebe tad imenovah u „veštičino dete “. Prorok postah svoj  i prorekoh/Na postelji umreti neću/ Uz lekara i beležnika/.  “

Jedan sa spiska od 61 streljanog

Uhapsili su ga 3.  avgsta 1921.,  samo četiri dana pre smrti bliskog  mu prijatelja Bloka,  a okrivili su ga za učešće u zaveri profesora Taganceva.  Dana 1.  septembra te godine list „Petrogradska pravda” je objvila spisak sa 61 imenom osuđenih i streljanih. Među njima je „Gumiljov Nikolaj Stepanovič,  33 godne (grerška: treba 35 godina, prim. B. R.) ,  bivši plemić,  filolog,  pesnik, član kolegija Izdavačkog preduzeća „Svetska književnost „,  vanpartijac, bivši oficir. učesnik Petrogradske Oružane Organizacije,  aktivno  sarađivao u sastavljanju proklamacije  kontrarevolucuionrnog  sadržaja,  obećao da će sa organizacijom u momentu ustanka povezati  grupu intelektualaca  koja će aktivno uzeti učešće u ustanku,  dobio je od organizacije novac za tehničke pripreme.

Od samog  početka  nije prihvatio boljševičku vlast

Gumiljov od samog početka nije prihvatio boljševike. Ni do današnjeg dana. međutim,   nije razjašnjeno da li optužba protiv njega zbog koje je streljan bila falsifikovana ili je bila zasnovana na  realnoj osnovi.

Pismo iz tamnice Ani,  ali ne Ahmatovoj nego  drugoj,  Engelgardt

Pesnik je iz tamnice pisao ženi Ani,  ali to sada nije više bila Ana Ahmatova nego Ana   Engelgardt,  o kojoj su govorili da je bila dobra,  ali umno beznačajna žena. “Ne brini za mene. Zdrav sam, pišem stihove,  igram šah. “

Pre streljanja čitao Homera i Jervanđelje 

Svedoci su pričali da je pre streljanja bio spokojan,  čitao je Homera i Jevanđelje.   Kad mu je bilo 19. godina u pesmi „Credo „ je napisao: “Odakle se stvorih ,  ni sam ne znam /,   Ne znam ni   kuda ću poći /Kad pobedom budem olistao/ U svom  vrtu bleska prepuna/”.

Sa tridest pet godina preselio se u besmrtnost.