Isplakane suze majke Jelisavke

Brčko – „Sve što sam imala suza isplakala sam ih. A i kako ne bi kada sam, za otadžbinu i slobodu srpskog naroda, izgubila dva sina i supruga. Anđelko je bio šezdeset i sedmo, Risto sedamdeset drugo, a suprug Živko, četrdeset i drugo godište. Sva trojica su ostavili živote na braniku Republike Srpske. Sva trojica su od srca majke i supruge otrgli po deo duše... Danas kad im gledam slike, a ništa više od njih i nemam, gušim se, ali suza nema... Ali živeti se mora, uzdiše Jelisavka Todorović iz brčanskog predgrađa Grbavica. Anđelko, Risto i Živko, skončali su živote za samo desetak sati. I to na položaju u Pljoštarima kod Brčkog, sedmog oktobarskog dana 1992. godine. Kao pripadnici Prve brčanske brigade. Prvo gine Živko. Samo malo kasnije gine i Risto. Kada je čuo da mu otac ranjen, a ispostavilo se kasnije da je već bio mrtav, Anđelko je krenuo da ga izvuče... Upao je u okruženje... Ni po koju cenu nije hteo živ u ruke neprijatelja. Aktivirao je bombu i ubio se. – Anđelko, moj anđeo, radio je pre rata u Austriji. Kada je kod nas počeo rat, ni trenutka nije čekao. Odmah je krenuo put rodnog kraja. Došao je da, zajedno sa svojim komšijama i prijateljima, brani svoje. Da brani dedovinu od svojih komšija muslimana i Hrvata. Uvek mi je govorio – majko i ako poginem, znam da ginem za svoju zemlju... Jedino čega se, grdne moje rane, plašio, bilo je zarobljavanje. Nikada mu nije ni palo na pamet da živ dođe u ruke krvnika, briše suze Jelisavka. Sve zlo Srbima Brčkog, doneli su njihove, do pred rat komšije, a u ratu neprijatelji. Tako je to, uostalom, bilo i u Posavini. – Verovali smo našim komšijama Bog im ne d’o. A oni? Da nam ne dođoše borci Šesnaeste krajiške brigade iz Banjaluke, ko zna da li bi iko od nas seljana i preživeo. Da srpskih boraca nije bilo, i na ovim prostorima bi se ponovila priča od pre pedesetak godina, kada je ustaško-muslimanska kama i ovde presuđivala Srbima. I to svima odreda, nastavlja Jelisavka. Tri groba Todorovića iskopana su u jednom danu. I sva tri zalivena suzom majke i supruge Jelisavke. Samo ona zna kako je sve to mogla preživeti. I izdržati. I biti i opstati na vetrometini života. – Dušmani nisu dali ni da rake iskopamo. Da ih sahranimo na miru i kako to ’oće Svevišnji. Sećam se, kopamo rake, a granate padaju oko nas. Po groblju. Jedva smo ih uspeli sahraniti. I sveću zapaliti za pokoj njihove velike duše, kaže na kraju Jelisavka. Dva sina i supruga, Jelisavki niko i ničim ne može nadoknaditi. Uz reči utehe brojnih prijatelja, rođaka i ratnih drugova, Jelisavki je ostalo i veliko priznanje. Na zidu, u trošnoj kući brčanskog predgrađa Grbavica, među davno požutelim slikama, posebno mesto zauzima Orden Miloša Obilića koji joj je, pre sedam godina, uručen ukazom tadašnjeg predsednika Republike Srpske Dragana Čavića. Uteha majci heroini su i sin Boško i supruga mu Slavica te posebno šesnaestogodišnji unuk Stefan i tri godine starija unuka Andrijana koji žive u Švedskoj. I koji Jelisavku nikada ne zaboravljaju. A i kako bi?