Bliskoistočni džoker

Razvoj sitaucije u Siriji učino je praktično nemogućim očuvanje terotorijalne celovitosti ove zemlje, pše turski list Zaman. Blizak je raspadu i susedni Irak, kojim upravlja vlada „šiitskog diktatora“ Nurija al Malikija. Autor članka ne isključuje da sitaucija u obe zemlje može da dovede do ujedinjavanja irasčkih Kurda sa sirijskim Kurdima. Mougće je stvaranje i drugih novih regionalnih formacija koje bi objedinile na primer iračke sunite iz provincije Anbar i njihovu sirisku braću po veri.

Zaista, situacija u Iraku ne dozvoljava da se govori o stabilnom državnom jedinstvu. Kurdistan već vodi faktički nezavisnu delatnost u odnosu na Bagdad, kako političku, tako i ekonomsku. Naftonosna Basra, naseljena šiitima, ne krije težnju da formira Konfederaciju Juga Iraka sa još tri provincije. U provinciji Anbar koja se graniči sa Sirijom aktivizirali su se odredi Al-Kaide u Iraku koji zajedno sa sirijskim ekstremistima faktički kontrolišu granicu.

U Siriji je slika još komplikovanija. Mnogobrojne religiozne zajednice često su pomešane. I vrlo je teško zamisliti da ove opštine mogu nekako da se podele i da stvore samostalne alavitske, druske, hriščanske države. Ako se govori o sirijskim kurdima, kojima su SAD obećale isporuku oružja radi zaštite od islamista, one su mnogo slabije od iračkih Kurda i teško da uopšte mogu da egizistiraju samostalno.

Teško da neko od ucijanih faktora podržava u tom eksplozivnom rekonu bilo kakve integracione procese, koji krše uspostavljene granice, smatra ekspert za Istok Sergej Demidenko.

- Sirijski Kurdi i irački Kurdi teško da će se ujediniti. Zato što se danas ne može govoriti o jedinstvu kurdskog naroda kao takvog, Postoje četiri kurdska naroda – to su turski Kurdi, iranski, irački, sirijski. Oni imaju apsolutno različite lidere, razne organizacije i političke platforme. Ideja formiranja jedinstvenog Kurdistana je više mit. Irački Kurdi ni sa kim ne planiraju da dele svoju naftu, nikoga ne žele da izdržavaju ni da brane. Što se tiče objedinjenja sirijskih sunita i iračkih sunita, to je još komplikovanije. Ako govorimo o provinciji Anbar, ona je u većem delu šiitska, a ne sunitska. To je urpavo ona zona meštovite naseljenosti. To kao prvo, kao drugo, suniti nemaju jedinstvenu političku platformu, nema jedinstvene religizone platforme, nema zajedničkih lidera, nema ničeg zajedničkog.

Skoro sve države regiona u njihovom aktuelnom obliku su nastale posle Prvog svetskog rata i ne na osnovu unutrašnjih impulsa, već zbog raspada Osmanske imperije i žestoke spoljne ekspanzije od strane evropljana, podseća ekspert Instituta za Bliski Istok profesor Grigorij Kosač. To znači da su granice bile sprovedene ne u skladu sa geografijom naseljenosti pojedinog etnosa, već u direktnoj zavisnosti od interesa velikih sila tog doba.

Sada niko ne planira da prekraja granice Bliskog Istoka, zato što je to previše skupo u svakkom smislu. Nikakvi centri uticaja izuzev možda Saudijske Arabije i Katara neće se na to odlučiti. A najverovatnije neće ni oni, zato što ako započne prekrajanje Sirije i Iraka, na redu će se naći sama Saudijska Arabija.

Nikita Sorokin,