Od Gaze do Jugoslavije

Palestina je najzad progovorila ruski. To je zasluga bivšeg pripadnika Glasa Rusije, novinara i poznatog palestinskog pesnika Abdale Ise, koji inače ponekad šalje komentare za našu redakciju o situaciji na Bliskom Istoku.

Dakle, Abdala Isa je predstavio u Moskvi film «I mi volimo život» – poluigrani, poludokumentarni. Film je snimljen u pojasu Gaze (Palestinska nacionalna autonomija). To je prvi ruski film o životu izbeglica-Palestinaca u uslovima blokade. Podsetimo, pojas Gaze je relativno uska teritorija između Izraela i Egipta, i to Izrael kontroliše vazdušni prostor nad Gazom i teritorijalne vode, faktički izolovavši palestinsku autonomiju od ostalog sveta. Strani brodovi ne smeju da se približe Gazi, mesni ribari mogu da plove samo na malo rastojanje od obale.

U filmu nema profesionalnih glumaca: stanovnici Gaze – trgovci, ribari, domaćice, deca – prosto pričaju pred kamerom o svom životu.

Glavni heroj filma – dečak Ahmed – pokušava da se prilagodi surovoj stvarnosti, čiji je dominirajući deo davnašnji strah: grad živi u očekivanju izraelskih raketnih napada, ne znajući, odakle će doći nesreća – s neba ili sa mora. Ahmed tuguje za ocem koji je poginuo u vreme gađanja, ali zna da i Palestinci napadaju Izrael, te se pita: da li se izraelska deca boje kao što se boji on? Ako i ona osećaju strah, onda radi čega se nastavlja taj rat, koji traje već decenijama? On sanja da bi postao Ambasador mira, da bi ga mogao da zaustavi.

Situacija, koja je prikazana na filmu, projecira se i na bivšu Jugoslaviju, čiji su građani postradali od agresije NATO-pakta: 1995. godine su bombardovali Republiku Srpsku, 1999. godine Saveznu Republiku Jugoslaviju. Bombe i rakete su ubijali i Srbe, i Albance (čak su postradali Kinezi, čijoj je ambasadi u Beogradu naneta velika šteta). Život Srba u manjim enklavama u južnom delu Kosova nije mnogo bolji od života Palestinaca u Gazi. Zato problematika tog filma prevazilazi okvire bliskoistočnog regiona, kao i zaključak koji sledi: strane u konfrontaciji moraju da se otarase ratoborne retorike i počnu da se dogovaraju. To je neverovatno teško: preći preko principa, mržnje i očaja i sesti za sto pregovora s neprijateljem ne radi toga da bi se dobilo u vremenu, već radi sporazuma koji bi bio prihvatljiv za sve. To je neophodno učiniti: radi dece da ne bi se bojala za sebe i svoje nabliže.

Vera Žerdeva,