Formiranje Velike Albanije niko nije ukinuo: na redu je Crna Gora

Teritorije Makedonije i Crne Gore, naseljene Albancima, nikada nisu bile isključene iz planova kosovskih Albanaca. Kada su se 1994. godine vodili pregovori o Bosni i Hercegovini, Ibrahim Rugova je očekivao da će Srbi iz Bosne stupiti u konfederativne odnose sa Srbijom, što bi značajno olakšalo Albnacima Kosova zadatak stupanja u konfederativne odnose sa Albanijom.

On je sanjao o tome da Kosovo postane nezavisna republika, otovrena za Srbiju i Albaniju, a da Albanci u Crnoj Gori dobiju autonomiju. Za Albance u Makedoniji on je pripremao status državotvornog naroda. To bi dalo Albancima u Makedoniji pravo da traže autonomiju, a možda i republiku.

Albanci na teritoriji bivše Jugoslavije samo su čekali signal kada će problem Kosova postati važan za međunarodne organizaicje. Takva je bila 1999. godina, tačnije agresija NATO-a na Srbiju i Crnu Goru, kada su potpisani dokumenti u junu 1999. pokazali čitavom svetu da su Albanci dobili zaštitnike u liku NATO-a, SAD, Nemačke. Odmah 2001. godine podigli su se na ustanak Albanci na jugu Srbije i u Makedoniji. I to nisu bili slučajni spontani buntovi. Albanci su se brižljivo spremali: pravili su borbene jedinice (zvali su ih armije), kupovali oružje i pokrenuli rat protiv vladinih snaga i u Srbiji (regioni Preševa, Bujanovca i Medveđe), i u Makedoniji.

19. marta 2001. godine svoje postojanje objavila je borbena grupacija Albanaca u Crnoj Gori pod nazivom Oslobodilačka armija Plava i Gusinja. Milu Đukanoviću je bilo teško da se ozbiljno suprotstavi ekstremizmu Albanaca, pošto im je svojevremeno davao obećanja, kada je tražio da glasaju na njega i za njegovu stranku na izborima. Između ostalog, smatra se da su upravo glasovi Albanaca premašili korist odvajanja za vreme referenduma 2006. godine.

Albnaci u Crnoj Gori nisu ugroženi. Ustav im garantuje korišćenje nacionalnih simbola, maternjeg jezika sve do državnih ustanova, školovanje na materenjem jeziku, formiranje lokalnih organa samouprave, zastupljenost u Skupštini i slično. Oni imaju vrlo tesne veze sa Kosovom, sa Albanijom. Još 2002. godine ministar za pitanja zaštite prava nacionalnih i etničkih grupa u crnogorskoj vladi Gzim Hajdinag, razgovarajući u Albaniji sa ministrima i visokim funkcionerima, govorio je o otvaranju pograničnog prelaza Plav-Vrmos, uzajamnom priznavanju univerzitetskih diploma, izgradnji novih puteva i mostova koji spajaju dve zemlje. Armije na granici više nema, ostala je samo policija.

U oktobru 2003. godine u SAD održan je kongres pod nazivom Budućnost Albanaca u Crnoj Gori, na kojem su istupali kako Amerikanci, tako i Albanci iz Crne Gore. Kongresmen Tom Lantos je govorio o ljudskim pravima, istupala je njegova žena, Albanka Aneta, kao i supruga kongresmena Džoa Diodžardija, koji se nalazi na čelu Albanske američke lige. Jedna od teza je glasila: Mi nećemo podržavati nezavisnsot Crne Gore dok albansko stanovništvo ne dobije sva ekonomska, politička i kulturna prava. I mi ćemo se žestoko boriti protiv prijema Srbije i Crne Gore u EU i NATO, dok one ne pokažu volju za zaštitu etničke legitimnosti Albanaca i ne priznaju vekovna etnička čišćenja i genocid. A Dželadin Zeneli iz Crne Gore tada je rekao. Za 123 godine pod crnogorskom okupacijom Albanci su osećali nepravdu, neravnopravnost i diskriminaciju.

2004. godine sa internet sajta čiji koreni sežu u Nemačku i SAD, a provajder se nalazio u Francuskoj, slata su upozorenja vladi Crne Gore da ne pritiska Albance u republici, inače će se na Balkanu pojaviti problemi. Na glavnoj stranici sajta stajao je znak Albanska naconalna armija Crne Gore UKM i bile su objavljene fotografije „ulcinjskih tigrova“ – naoružanih terorista u maskirnim uniformama sa oznakom UKM. Tako glavni štab ove takozvane nezavisne armije smatra da položaj Albanaca u Crnoj Gori može da se uporedi sa položajem Roma. Zato se pripremaju partizanske terorističke akcije protiv glavnih strateških objekata u srbsko-crnogorskoj pseudodržavi. Albancima u Crnoj Gori upućen je poziv: Braćo i sestre, učinimo Albaniju jedinstvenom, i ako bude potrebno, daćemo za nju hiljade života. Stajao je i natpis – komandant Meti.

Političke strukture u Crnoj Gori nisu primile ove pretnje kao ozbiljne, tvrdeći da su Albanci u Crnoj Gori potpuno lišeni ekstremizma. A predtavnici albanskih političkih partija u Crnoj Gori pozvali su crnogorske vlasti da započnu dijalog, kako bi rešili nerešene probleme. Upravo tada Albanci su pokrenuli inicijativu za sakupljanje potpisa ispod peticije o reorganizaciji Crne Gore po nacionalnom principu i autonomiji regiona sa većinskim albanskim stanovništvom. Među organizaotrima akcije je bilo Nacionalno albansko-američo veće, Institut Albanika i Centar za strateška istraživanja u Ljubljani. 2004. godine prekinuto je sakupljanje potisa, pošto su organizatori osetili zabrinutost vlasti i uznemirenost Crnogoraca. Pa i sajt Albanske nacionalne armije Crne Gore 13. januara 2004. godine vlasti su blokirale. Činilo se da je problem rešen.

Ali Albanci su nastavili svoju delatnost na strukturizaciji albanskih organizacija u Crnoj Gori, između ostalog i militarizovanih. Za albanske ekstremiste postala je povoljna sitaucija u Crnoj Gori kada su odnosi između Srbije i Crne Gore stupili u poslednju fazu krize. Albanci koji čine oko 5% (po nekim podacima 7%) stanovništva ove republike (zajedno sa muslimanima – 12%), nisu propustili da iskoriste to što je rukovodstvo Crnom Gorom zauzeto problemima odvajanja od Jugoslavije. U septembru 2006. godine u toku operacije pod gordim nazivom Orlov let, policija je uhapsila 14 Albanaca, koje su osumnjičili za pripremu terorističkih akcija. Javnosti je bilo saopšteno da se radi o dobro organizovanoj i naoružanoj albanskoj grupaciji (četvoro pripadnika imalo je američko državljanstvo), povezanoj za sunarodnicima sa Kosova. Skoro godinu dana trajala je istraga. Ona je došla do zaključka da su teroristi težili nasilnim putem da formiraju u Crnoj Gori albanski region, a finansiranje je vršila albanska emigracija iz Detroita. Albanci su bili osuđeni, ali njihovo delo je živo.

Cilj formiranja Velike Albanije niko nije ukinuo. Ogromni stimulans za aktivizaciju Albanaca u regionu bio je potpisani u Briselu sporazum između Prištine i Beograda u aprilu 2013. godine, kojim je faktički priznata nezavisnost Kosova. U junu u Prištini se odvijao forum o odnosima Kosova i Crne Gore. Zajednički zaključak učesnika bio je: Albanci u Crnoj Gori su diskriminisani, imaju puno pravo da izražavaju svoje nezadovoljstvo. Čuli su se glasovi da su Albanci slabo zastupljeni na univerzitetu, da se broj njihovih predstavnika u Skupštini smanjio, da oni sami ne rešavaju probleme u regionima sa većinskim albanskim stanovništvom, da Malesija nije dobila status opštine. Albanaca u Crnoj Gori ima 5%, ali u državnim strukturama ih je 2,8%, dok je Crnogoraca po popisu stanovništva 45%, a u državnoj administraciji 79%. U mestima sa većinskim albanskim stanovništvom (Tuzi, Ulcinj), nezaposlenost dostiže 20%, dok je prosečna u zemlji 13%. Albanace u Crnoj Gori je podržala Albansko-američka asocijacija, koja je istupila sa kritikom vlade Mila Đukanovića.

U avgustu ove gdoine osnivač pokreta Prirodna Albanija, direktor Instituta za regionalne prognze u Tirani Kočo Danaj je preporodio ideju potpisivanja peticije o neophodnosti da svi Albanci žive u jednoj državi. Koristeći savremena sredstva za vezu, peticiju potpisuju parlamentarci Albanije, Kosova, Crne Gore, Makedonije. Cilj je dovesti u Evropu u situaciju da mora da poštuje volju Albanaca u regionu da se objedine u jednu državu. Albanci Crne Gore podržavaju inicijativu nasilnog ispravaljanja „istorijskih grešaka“ u pogledu albanskog naroda. Albanci nazivaju taj projekat procesom integracije, koji vrlo privlači Albance na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. A pre dve godine Kočo Danaj je izneo inicijativu da se u Crnoj Gori održi referendum na kojem Albanci treba da odgovore na pitanje: da li žele da žive sa svojim sunarodnicima u istoj državi?

Tako Albanci Crne Gore staju na put otvorene podrške projekta jedinstvene albanske države na Balkanu za sve Albance regiona. A posle sporazuma između Beograda i Prištine ovaj proces počinje da se intenzivira na svim teritorijama gde Albanci čine, ili smatraju da čine većinu.

dr Jelena Guskova,