Skulptor Grigorij Potocki: Milorad Pavić je ruski pisac, a Kusturica borac za čovečanstvo

Danas je kod nas u gostima skulptor, slikar Grigorij Potocki: džentlmen, vredni radnik, čovek neobične stvaralačke mašte. Grigorij Potocki je postavio više od 80 spomenika u čitavom svetu, između ostalog u Makedoniji i Srbiji. Njegove skulpture i slike nalaze se u privatnim kolekcijama mnogih poznatih ljudi, između ostalog Emira Kusturice.

O srbskoj temi u svom stvaralaštvu Grigorij Potocki je govorio našem izveštaču Ani Delcijevoj, koja je posetila njegov atelje u centru Moskve.

Hteo sam da dođem u Beograd zato što je tamo živeo najveći savremeni pisac Milorad Pavić, tvorac nelinearne književnosti. Čovek koji nije mislio tako kao svi mi, i osećao je aromu poezije. Svaki njegov redak je čitava poema. Kada smo se sreli, dugo smo govorilio o nevoljama koje su pogodile Srbiju, govorili smo o ratu. Kao uvek, grdili smo Amerikance, a on mi odjednom kaže: Griša, a zar bismo se mi zaustavili! Koliko je boli bilo u tom pitanju. I ja sam shvatio – to je veliki pisac: ne sudi, i neće ti suditi. Odlučio sam da Paviću postavim spomenik u Moskvi. Telefonirao sam u biblioteku strane književnosti, gde u dvorištu stoje spomenici raznim ljudima. Došao sam kod ambasadora Srbije u Rusiji Jelice Kurjak i rekao: Hteo bih da postavim spomenik Mioradu Paviću. On odgovara: Šta vam je, to nije državni pisac. Kada je ona rekla tu frazu, mene je uhvatila jeza. Ja čitavog života nisam bio državni slikar. Kažem: Shvatite, to je svetski čuveni pisac, on je preveden na sve svetske jezike. A ona mi kaže: Mi imamo na desetine pisaca koje niko nije prevodio, i oni su čak genijalni. Tada sam digao ruke. Ambasador je pogledala moje tužno lice i pitala: A šta vam je u stvari potrebno? Treba mi vaše pismo da poklanjate spomenik biblioteci strane književnosti, i na osnovu tog pisma on će moći da bude postavljen. Ja ću spomenik da napravim besplatno, a vi ćete ga pokloniti. Ona me je pogledala i rekla: A šta ako ste u pravu. Pišite pismo, a ja ću ga potpisati. Treba mi da napravim postolje, da li znate ko može da mi pomogne? – kažem ja već sklopoljen. Ambasador mi se osmehnula, i pozvala nekog srbskog preduzimača. To je bio direktor velike građevinske firme. On je odmah shvatio i čemu se radi. Pomoći ću vam da napravite granitno postolje. Prošlo je izvesno vreme, napravio sam bistu, izlio je u bronzi, pismo od ambasade je stiglo, i sve ostale formalnosti su bile ispoštovane, mi smo konačno rešili da postavimo spomenik. Napisali smo Miloradu Paviću, on je obećao da će doći, ali na aerodromu mu je pozlilo i shvatio je da nema snage da dođe do te teške, užurbane Moskve. Pisac je poslao pismo zahvalnosti, između ostalog pisao je: Znam da u izvesnom trenutku nastupa starost, ali u izvesnom trenutku preko nje prekoračiš i nastupa opet mladost. I ja ću sakupiti snage, nastupiće moja mladost i ja ću doći. Ali, nažalost, nije bilo tako. Pola godine kasnije on je preminuo. I prekinuta je velika nit, jer on je prevodio našeg Puškina. To je bio veliki srbski, slovenski pisac, u izvesnom smislu i ruski. Napravio sam dve Pavićeve biste – jednu za Moskvu, drugu za Srbiju. I daj bože da bista koju sam napravio bude postavljena ispred zgrade gde je živeo. I Milorad Pavić će se lukavo smeškati stojeći na postolju ispred svoje kuće, donosiće mu cveće. Zato što je on bio pisac Božje milosti, u najteže vreme koje je ikada prolazila Srbija.

Grigorij Potocki je zapečatio i čoveka koji se u izvesnom smislu smatra nastavljačem dela Milorada Pavića.

Milorad Pavić i Goran Petrović su ranije živeli jedan preko puta drugog, sada Goran nosi to znamenje sam. Petrović je vrlo otvoren čovek. Došao mi je noću, u 12 sati. Vrlo lepo smo razgovarali. Za to vreme stigao sam da napravim njegov portret i on je odleteo u Sibir. Nadam se da će naše prijateljstvo biti nastavljeno, obavezno ću nastaviti sa Srbijom dalji rad. Nedavno je na dužnost stupio novi ambasador Srbije – obrazovan, u traganju. Bilo mu je zanimljivo i svratio mi je u goste. Dugo smo govorili o Srbiji, i on je obećao da će pomoći.

Ranije sam voleo da čitam knjige, a sada volim ljude, priznaje Grigorij Potocki.

Najveće je uživanje kada srećeš velike. Jedan od njih je Emir Kusturica. Veoma sam želeo sa njim da se sretnem. Ruska glumica Natalija Andrejčenko se sastala sa njim na filmskom festivalu i dogovorila se da će on da dođe kod mene u goste. Vrlo dobar pesnik Mihail Buznik ga je poznavao lično, telefonirao je Kusturici, njemu je on takođe obećao da će da dođe. I sveštenik Daniil, sa kojim je Kusturica bio blizak, zamolio je da i on kod mene dođe. Ali Kusturice nema i nema. Ja sam takođe sa njim razgovarao i dogovorili smo se da se sretnemo. Ali Kusturica nije došao. Tada sam otišao kod njega u hotel Nacional, popeo se na sprat, kucam na vrata. To je bilo u 11 sati ujutru, niko ne otvara. Zovem telefonom, niko ne odgovara na pozive. Svakih 15 minuta sam kucao na vrata iz sve snage u prestižnom hotelu sa pet zvezdica i zvao telefonom. I tako dva sata. Posle čega su se vrata otvorila, a na pragu se pojavljuje Kusturica. Gledam to lice posle burno provedene noći i kažem: Na tvom licu sve sami poroci. Ti si prevario veliku glumicu – ženu, prevario pesnika, sveštenika. Kako možeš da budeš takav? Idemo kod mene, hoću da napravim tvoj portret. On me gleda... Ja kažem: Duša ti je, istina, dečija. On gleda sa krivicom i kaže: Imam avion za sat vremena. Ja: Meni je pola sata dosta. Nešto mu je u duši kvrcnulo, on se spremio i krenuli smo. Dolazimo kod mene u atelje. On mi pozira. On je vrlo pažljiv čovek: gleda, sluša muziku ateljea. Sluša kako ga vajaju, hoće da vidi sebe sa strane. Pošto je portret bio napravljen, otišao je. Zatim sam se još jednom video sa njim, ali on se promenio: izgleda da je ostavio piće i pušenje.

Emir Kustruca je znamenit čovek, borac za čovečanstvo, za čoveka, za čovečnost, za kulturu. Uvek se radujem što postoji tako živ čovek koji nije ravnodušan. Za mene kao umetnika je uvek radost da vidim ovaj dragi kamen. Izlio sam sve varijante biste, i jednu sam odvezao u Republiku Srpsku, obećali su da će postaviti njegovu bistu, ali prošlo je dosta vremena i za sada to nije urađeno, ispostavilo se sve vrlo komplikovano. Imam na sreću drugu varijantu i doći će vreme, mi ćemo postaviti spomenik Kusturici.

Veliki ljudi su ono što nestaje. Za čoveka, umetnika i skulptora Grigorija Potockog stvaranje Muzeja Intelgiencije je kao stvaranje Crvene knjige. Nažalost, nastupa nova epoha, po rečima skulptora, koja briše ličnosti. Stvaralac i čitač ljudskih duša, potmak slavnog plemićnog roda koji gordo nosi znamenje intelgiencije, Grigori Potocki, žuri da ovekoveči Velike u bronzi. Jednom ćemo videti ovaj Muzej Intelgiencije, a u njemu minulo vreme.

Ana Delicijeva,