Otrovna istina

Nedavno eksperti UN nisu mogli da dospeju na mesto gasnog napada u Damasku, našavši se pod vatrom snajpera. A narednog dana Forin Polisi je objavio ekskluzivni materijal: Dokumenti Cije potvrđuju da su SAD pomagale Sadamu Huseinu da truje Iran. Da li između ovih događaja postoji veza?

Prvi je u Iraku primenio gas Vinston Čerčil 1922. godine, kada je Englesko-Persijska naftna kampanja, sada Britiš Petroleum, pretvorila Irak u britansku naftnu koloniju. Kada su u zemlji počeli masovni neredi, Čerčil je izjavio parlamentu: Treba da primenimo bombe sa gasom kako bismo ulili bogobojažljivost nepokornim plemenima.

Početkom 80-ih godina SAD su u velikim količinama počele da isporučuju u Irak pesticide i herbicite, kako se zna, polazne komponente hemijskog oružja. U pustinjskoj zemlji, makar i sa razvijenom poljoprivredom, oni nisu bili potrebni. Posle izvesnog vremena Irak je nabavio centrifuge koje se koriste za separiranje glavnih komponenti hemijskog oružja iz pesticida.

17. marta 1988. godine protiv kurdskog sela Halabdža na severu Iraka bilo je primenjeno hemijsko oružje i za sat je pogunulo oko 5000 Kurda. Grupa eksperata UN na terenu iz nekog razloga nije mogla da odredi ko je upravo primenio gas u gradiću koji su od sredine marta držale iranske trupe. Bilo je izjavljeno da su u borbi za Halabdžu gasove primenile obe strane. Ipak, stanje tela svedočilo je da su ljudi umrli od otrovne supstance opšteg dejstva – gasa na osnovu cijanida, koji je, kako je bilo poznato, primenjivao Iran. Iračani, kako se pretpostavlja, u borbi su koristili iperit i za postojanje otrovnih supstanci opšteg dejstva kod njih u tom trenutku nije se znalo.

Kao i u slučaju Damaksa, bilo je malo čudno sumnjičiti Iran za hemijski napad protiv saveznika – kao što se zna, tada je kurdski odred Pešmerga istupio na njegovoj strani. Istina je utvrđena kasnije. 17. januara 2010. godine irački sud je proglasio krivim za hemijski napad na Halabdžu Sadama Huseina i osudio ga na smrt vešanjem.

Kako piše Forni Polisi, zvaničnici SAD dugo su odricali popuštanje iračkim hemijskim napadima, isnistirajući da vlada Huseina nikada nije izjavila da planira da primeni oružje. Ali pukovnik ratnog vazduhoplovstva u penziji Rik Frankova – 1988. godine vojni ataše SAD u Bagdadu u intervjuu za izdanje je izjavio: Iračani nikada nisu govorili ni sa kim da planiraju da primene parališući nervni gas. Nije ni trebalo. Mi smo već sve znali. A jedan od komentara uz članak glasi: 1984. gdoine prolazio sam pripremu kao stručnjak RHBZ u školskom centru hemijske zaštite Fort Meklejn u Alabani, tamo su se školovali irački oficiri. Po rečima bivšeg saradnika Cije, pred svaku ofanzivu Iračani su dovozili na položaje otrovne gasove. Prema podacima Cije, dve trećine hemijskog oružja koje je primenio Irak u ratu bilo je iskorišteno u poslednjih godinu i po rata.

Krajem 1987. godine obaveštajna služba u tajnom referatu je upozoravala predsednika Regana da će naredna prolećna ofanziva Irana biti masovnija od prethodnih, i da Iranci imaju šansu da probiju odbranu Iraka, zauzmu Basru i da dobiju rat. Regan je pročitao referat i po rečima Frankonija, napisao na marginama: Pobeda Irana neprihvatljiva. I Iraku su počeli da prenose podatke o položajima i kretanju protivničke vojske. A Irak, koristeći snimke, karte i druge obaveštajne podatke SAD, primenjivao je iperit i zarin pred četiri glavne ofanzive početkom 1988. godine. Iranska armija nije mogla da zauzme Basru. Po rečima Frankonija, Vašington je bio očigledno zadovoljan rezultatom, pošto posle hemijskih napada Iran nije mogao da napreduje.

To nije novost. O američkoj pomoći režimu Sadama Huseina u ratu protiv Irana u vidu snimaka i podataka pisao je još 1994. godine Brus Džentlston u knjizi Za prijateljima poput ovih. U knjizi Sajlipa Hajra, Naduži rat (1991) detaljno se opisuje hemijski rat Iraka. Nedavno je Nešnl Difens Juniversiti dobio prevode memoara iračkih generala, gde oni takođe detaljno pišu o hemijskim napadima. Ekskluzivnost Foring Polisi je u tome što su svedočenjima očevidaca sada dodati dokumenti.

Sada kada još nije dokazano ko je primenjivao otrovne supstance u Damaksu, davnašnja priča oko Iraka pokazuje: lako je optužiti onog koga želiš. Teško je zatim dokazati da je greška potčinjena isključivo iz dobrih namera. Tim pre u vreme kada tajne žive tako kratko.

Vadim Fersovič,