Aleksej German stariji posmrtno će dobiti nagradu Rimskog filmskog festivala

13. novembra u okviru 8. međunarodnog rimskog filmskog festivala biće održana svetska premijera filma Teško je biti Bog, poslednjeg filma režisera Alekseja Germana koji je preminuo u februaru ove godine. Kulminacija filmske smotre u večnom gradu biće posmrtno dodeljivanje nagrade za doprinos filmskoj umetnosti Germanu.

Uoči uručenja ove počasne nagrade Svetlana Karmalita, filmski scenarista, udovica Alekseja Germana i njegov koautor dala je ekskluzivni intervju za Glas Rusije.

Svetlana Igorevna, kako bi po mišljenju čoveka koji je znao Germana bolje od bilo koga drugog, Aleksej Jurjevič reagovao na dodelu nagrade? Kako se on odnosio prema svakakvim nagradama i zvanjima?

- Ne mogu da vam kažem kako bi se prema ovoj nagradi odneo Aleksej Jurjevič, zato što imamo takvu porodicu u kojoj ni jedan od njenih članova ne govori za drugog. Ja ne govorim za sina, sin ne govori za mene, ja sa svoje strane nisam govorila za Alekseja, a on za mene. Mislim da bi mu bilo drago. Ka prvo, zato što je Teško je biti Bog takva stradalnička priča, i zahvaljujući ovoj nagradi German bi shvatio da je ona konačno završena.

Film Teško je biti Bog imao je zaniljmivu predistoriju. German je hteo da snimi film o kraju 60-ih u Češkoj. Ali ulazak sovjetskih trupa u Prag privremeno je narušio planove režisera. Ipak 30 godian kasnije sve jedno mu je pošlo za rukom da se vrati u Češku i realizuje svoj projekat. Kakav bi bio film kada bi Germanu pošlo za rukom da ga snimi još pre praškog proleća?

- Ako ćemo tačno, on nije hteo tada da snima film u Češkoj. Upoznali smo se tog dana kada je on dobio telegram iz Lenjingrada u kojem se govorilo: Nemoj ni da pomišljaš da snimaš Teško je biti Bog. Ako se uzme u ozbir da je scenario već bio odobren, zabranjeno je upravo snimanje. Tako je bio stavljen krst. To se desilo odmah pošto su naše trupe ušle u Prag. Kako se menjao život države i ljudi, i kako smo se mi sami menjali, mi smo napravili film drugačijim, ostavivši u njemu sve značajno što je bilo važno i za Strugacke.

Kako možete da objasnite činjenicu da je danas sa filmovima Alekseja Germana na Zapadu osim stručnjaka malo ko upoznat? Od velikih posleratnih ruskih režisera zapadna publiak zna samo Tarkovskog, Bondarčuka, Mihalkova, Sokurova, a stvaralaštvo Germana je nepravedno ostalo iza kulisa. U čemu je razlog? Možda u nedovoljnoj promociji?

- Alekseja to nikada nije zanimalo. Uvek je govorio: Poznat sam u uskom krugu. Upravo mislim nad tim pitanjem. Čini mi se da se radi o onom što upravo izaziva u ljudskoj svesti kinematografija. Prema filmu je u principu odnos kao prema umetnosti koja postoji prema nekim svojim zadatim životnim zakonima. Aleksej je smatrao drugačije. On je snimao film, imao je sasvim drugu predstavu o filmu kao o umetnosti.

Da je sada German živ, kakav bi bio njegov naredni film i zašto?

- Ne znam. Znam o čemu bismo pisali. Znam siće koji bismo smislili, ali kako bi on postao realnost, postao umetnost, i kojim putem bi krenuo Aleksej ja ne mogu čak ni da zamislim. Za sebe znam jedno: nema ni jednog čoveka na svetu koji bi bio tako srećan kada bi German danas bio živ...

Niva Mirakjan,