Patrijarh Alekseje

 Upokojenje blaženopočivšeg Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Aleksija II primljeno je sa velikom žalošću u čitavom pravoslavnom svetu. Upokojio se veliki čovek i jerarh čiji je značaj prevazilazio njegovo zvanje. Mi Srbi imamo bezbroj razloga da ovog Božijeg čoveka večno pamtimo po dobru.

Patrijarh Aleksije je za prvojerarha Moskovske Patrijaršije izabran u dramatičnom vremenu koje je, osim po brojnim problemima, ostalo zabeleženo i po ograšju prvih sloboda koje su dolazile u veliki i bratski slovenski Ruski narod, a odatle osvitale i u drugim socijalističkim zemljama. O njegovoj ulozi će se tek pisati i govoriti i, kako vreme bude odmicalo, još više će se sagledavati njegov veliki podvig u Rusiji.

Pre sedam godina, imao sam priliku da, zajedno sa Episkopom Budimljansko-Nikšićkim g. Joanikijem i učenicima Cetinjske bogoslovije, budem u audijenciji kod Patrijarha Aleksija u patrijaraškoj rezidenciji u Danilovskom manastiru. Između ostalog, tada nam je rekao da je 1918.g. u Moskvi bilo oko hiljadu i po pravoslavnih hramova, a kao novoizabrani patrijarh 1990.g. zatekao je svega pedesetak hramova u bogoslužbenoj upotrebi. Velikim radom i trudom, jedanaest godina kasnije, u funkciji je nakon velike obnove bilo oko hiljadu hramova!!! Ovaj podatak dovoljno govori o razmeri višedecenijskog duhovnog stradanja Rusa. Da ne govorimo o njegovom trudu i radu na zamirenju velikog, sedamdeset godina dugog crkvenog raskola sa Ruskom zagraničnom Crkvom!

Mi, Srbi, pamtimo Patrijarha Aleksija kada je 1994.g. u vreme najvećeg satanizovanja Srba, posetio Srbiju, Crnu Goru i ratom zapaljenu Bosnu i Hercegovinu. Svojim prisustvom svedočio je mir i apelovao na mir među zaraćenim stranama. Stigao je i do Sarajeva! Međutim, još više ga pamtimo kada je usred zločinačkog bombardovanja NATO-pakta 1999.g. posetio Beograd i sa Patrijarhom Pavlom, arhijerejima, sveštenstvom i vernim narodom na platou ispred Hrama Svetog Save na Vračaru prineo molitve za spasenje i izbavljene pravoslavnog Srpskog naroda. Patrijarh Aleksije je svojim autoritetom stavio Kosovo i Metohiju u srce Ruske Crkve, Ruskog naroda i ruske politike. Svuda je i na svakom mestu neumorno govorio o zločinu nad pravoslavnim Srbima i srpskim Svetinjama na Kosovu i Metohiji. Njegov očinski sastradalni glas se glasno čuo u Moskvi, ali je odjekivao u prestonicama u kojima stoluju moćnici ovoga sveta.

Nije bilo prilike, a da Patrijarh Aleksije nije ustao u odbranu civilizacijskih, ljudskih i hrišćanskih načela na Kosovu i Metohiji. Suze i jecaji ranjenog i raspetog Srpskog naroda, žrtve, srušene crkve, spaljene kuće, oskrnavljena groblja, uništena imanja – sve je to stalo u veliko ljudsko, pravoslavno srce i slilo u dušu i ljubav Patrijarha Aleksija.

Zato mi Srbi imamo sijaset razloga da po dobru pamtimo velikog Patrijarha Aleksija. Da nije ništa drugo učinio do što je svojim očinskim glasom osnažio klonule, zaradovao tužne, saučestovao sa ožalošćenima u Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini, Srbiji i njenom raspetom Kosovu i ranjenoj Metohiji mirne duše bismo mogli da kažemo da je zaslužio da ga Srbi nikada ne zaborave i da se, kad god u budućnosti, bilo gde, kako i kada, vide nekog od njegovih patrijaraških naslednika, sete velikog i dobro Patrijarha Aleksija.

Zato mi Srbi imamo dužnost da u ovim danima prinosimo svoje lične i saborne, crkvene molitve za pokoj duše ovog velikog čoveka i srpskog dobrotvora. Da se svi u ovim danima pomolimo Gospodu da ga pribroji pravednika i upokoji u naručju Avrama, Isaka i Jakova i svih patrijaraha.

Odavno Srbi nisu imali takvog i tolikog prijatelja.