MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

Piše: Gostimir T.Popović, vojnopolitički analitičar

prota49@yahoo.com

MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

Od početka devedesetih godina prošlog veka na prostoru regiona jugoistočne Evrope značajna je prisutnost međunarodnih organizacija i snaga svih oblika i nivoa, ali njihov učinak je u najboljem slučaju upitan. U mnogim slučajevima je kontraproduktivan a u nekim i krajnje destabilišući.

Vrlo često se pominje termin međunarodna zajednica ali još  niko nije saznao gde ona stanuje, koji joj je broj telefona, ko su ljudi koji su odgovorni i kome ona odgovara. Dakle, međunarodna zajednica jednostavno ne postoji ali su vrlo prisutne pojedine međunarodne organizacije i snage.

U našem slučaju na prostorima Republike Srpske i Federacije BiH, pored mnogih drugih, imamo tri vrlo značajne organizacije kao što je Visoki predstavnik, misija OEBS i misija EU.

U ovom slučaju pozabavićemo se institucijom visoki predstavnik sa ciljem da je posmatramo kao sistem a ne pojedničnog nosioca ma kako se on zvao i odakle dolazio, iako je do sada ova funkcija personalizovana sa njenim “prvim” ljudima što se nije pokazalo dobrim za funkcionisanje sistema.

Institucija visoki predstavnik koja je definisana Aneksom 10 dokumenata Dejtonsko pariskog mirovnog sporazuma zamišljena je kao ključna pomoć lokalnim organima na svim nivoima da razviju održiv i demokratski sistem.

U svom dosadašnjem radu, sa časnim izuzetkom vremena prvog nosioca ove funkcije, visoki predstavnik je sve radio samo nije radio na poslu koji je definisan pomenutim aneksom. Takvim razvojem događaja ali i neblagovremenom, tačnije nikakvom, reakcijom domaćih organa ova institucije je prerasla u klasični oblik nedgovornog protektorata a prema nekim parametrima i nekontrolisane diktature,  koji ne samo da nije doneo napredak već je u nekim segmentima nivo poverenja vratio daleko unazad.

Nametanje zakona, smene legalno izabranih funkcionera, uplitanje bez ikakve kontrole u sve i svašta doprinelo je da se od veoma dobre zamisli napravi sistem koji nikome ne koristi izuzev onih koji su tu zaposleni i koji troše veoma velika sredstva a bez ikakvih efekata.

Na ovaj način je stvorena organizacija koja služi samo za zastrašivanje domaćih nosilaca svih vrsta i nivoa funkcija a o pomoći i razvoju nema ni pomena. U ovom poslu zastrašivanja vrlo je bitno da se napomene da je njegova oštrica u pravilu usmerena prema Republici Srpskoj, njenim institucijama, njenim funkcionerima i to od najnižeg do najvišeg nivoa. Kako na jednoj strani imamozastrašivanje na drugoj su ljubimci svih oblika i nivoa koji mogu da govore i rade što im volja ( i to uglavnom van i slova i duga dokumenata Dejtonsko pariskog mirovnog sporazuma) ali za njih nema ni opomene a kamoli sankcije.

I kao da se ništa ne menja, aktuelni nosilac pozicije broj jedan u instituciji visoki predstavnik posle izvesnog vremena poveo se za praksom svojih prethodnika da donosi nelegitimne odluke, da preti fanoznim bonskim ovlaštenjima, da ispoljava ničim kontrolisanu silu.

Sve ovo je potpuno van mandata ali onaj ko bi trebao da poštuje i pomaže lokalne organe radi upravo suprotno, čime se region drži u stanju permanentne tenzije.

Iako je od donošenja Dejtonsko pariskog mirovnog sporazuma prošlo bezmalo trinaest godina zahvaljujući upravo nedoslednosti međuna­rodnih organizacija i snaga, prvenstveno visokog predstavnika, proces stabilizacije nije ni na vidiku.