Potop Morače

Pre dvadesetak godina se u nečijoj glavi rodila ideja o izgradnji monstruozne hidrocentrale u neposrednoj blizini Manastira Morače. Ranije su, pod izgovorom da Crnoj Gori treba struje, a ne one duhovne energije koja vekovima struji iz manastira, potopili manastire Pivu, Dobrićevo, Kosijerevo i preneli ih na mesta koja im ni Bog ni njihovi sveti ktitori nisu odredili. Da ne govorim o rušenju zavetne Crkve Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu i izgradnji Meštrovićevog mauzoleja. Kad su režimski ili tajkunski interesi u pitanju onda takve velike svetinje ne predstavljaju zaštićene nego nezaštićene spomenike kulture. Dovoljno je ilustrativan podatak da je cetinjski Zavod za zaštitu spomenika kulture svojevremeno dao pismenu saglasnost da se sruši Lovćenska kapela kao zaštićeni spomenik kulture!?!

      I taman kada su svi pomislili da se, kada je Manastir Morača u pitanju, odustalo od takvih projekata koji ugrožaju ne samo manastir kao luču vere i duhovnosti kroz vekove nego i čitav prirodni basen, klimu, ambijentalnu celinu, pa i grad – ponovo je nekome palo na pamet da se upusti u vratolomnu  izgradnju monstruozne građevine u neposrednoj blizini Manastira Morače kao 750-to godišnje nemanjićke svetinje. Kao da nekome nije bilo dovoljno to što je sedam vekova ovog manastira 1952. godine „proslavljeno“ paljevinom retkih srednjovekovnih crkvenih knjiga u manastirskoj porti!?!

      U opštoj tranziciji i privatizaciji, tj. preprodaji i rasprodaji narodnih dobara na red je došla i Elektroprivreda Crne Gore. Ko je mislio da su se u prodaji našle samo postojeće hidro i termoelektrane, postrojenja, brane, bandere, žice i ostalo – grdno se prevario. Na prodaji su, na žalost, i svi budući, mogući i nemogući potencijali.

      Budući kupac Elektroprivrede Crne Gore, strani ili domaći, dobija i nepripadajuće mu pravo da u neposrednoj blizini manastira sagradi monstruma od hidrocentrale koja će kao Damoklov mač visiti nad Podgoricom i oko 200 hiljada njenih žitelja. Naravno, izmenom mikro-klime i ogromnom vlagom biće ugroženo i neprocenjivo duhovno i kulturno blago Manastira Morače. I ne samo to. Nestaće jedan od najlepših kanjona, jedna prirodna i ruralna celina koju je Bog stvorio, a ljudi čuvali. U Plužinama, u Pivi, recimo, ne rađaju šljive i voće od kako je, radi hidrocentrale, napravljeno ogromno veštačko jezero. A kada se tome doda i neporeciva činjenica da je širi prostor oko Podgorice veoma nepovoljan za gradnju tako velikih i rizičnih objekata zbog raznih zemljotresa onda nijedan normalan čovek ne može da ostane ravnodušan.

      Kao što je način ljudskog života pitanje slobodnog izbora tako je i u ovom slučaju. Koliko je meni poznato, u Crnoj Gori ima struje. Ali, ako nedostaje struje onda se ona kupuje, kao što je i mi građani kupujemo, ili se pristupi realizaciji projekta izgradnje čitavog niza mini-elektrana na Morači do Skadarskog jezera čime bi se, po mišljenju stručnjaka, izbegli svi predvidivi i nepredvidivi problemi. Struja treba građanima, ali ona ni danas nije u vlasništvu građana nego države. Građani danas struju plaćaju državi, a sutra će privatnom vlasniku. Građanima treba struja, ali im, nema sumnje, treba i ona duhovna energija koja struji iz Morače.

      Crna Gora je na velikom ispitu baš kao što je i pre nekoliko godina bila na ispitu kada su građani i kanjon Tare branili od potopa. Svi zdravomisleći ljudi su se tada ujedinili pod sloganom: „Neću baru – hoću Taru!“

      Ne sme se gubiti iz vida da je značajnije da se istrpi trenutni manjak u državnom budžetu od takve opasnosti kakva je monstruozna građevina kod Manastira Morače u čiju se odbranu već odavno uključio i Franc Weber, vodeći svetski ekolog.