Naučiti da se rukuje čekićem, naći prijatelje i spasti hram

Dobrovoljci spasavaju zapuštene hramove na Severu Rusije. Time žele da se bave ne samo Rusi, već i stranci. Neki žele na takav način da bolje upoznaju rusku kulturu, neki da nauče nešto novo. Ove godine volonteri nameravaju da obnove skoro 200 spomenika drvenog neimarstva.

Jedne tople letnje noći 14 ljudi iz različitih zemalja došlo je u Arhanđeosku oblast. Tada ih je ujedinjavalo samo jedno – oni su bili učesnici volonterskog programa konzervacije spomenika drvenog neimarstva. Neki su došli da bi se odmorili od bučnog grada, neki da bi videli jedinstvenu prirodnu i kulturnu baštinu Ruskog Severa, neki da bi naučili da se rukuju čekićem i testerom. Govori glavni stručnjak odelenja kapitalne izgradnje i restauracije Nacionalnog parka Kenozerski Tatjana Puškina.

- Prvo, to je unutrašnjost Rusije, nacionalni park. Ovde stranci mogu da vide Rusiju iznutra, upoznaju mesne stanovnike, probaju pravu rusku kuhinju, žive u nestandardnim uslovima. U većini logora volonteri čiste smeće i rade nešto, što nije povezano s restauracijom. Međutim, neki žele da steknu iskustvo, shvate, šta je čekić i kako se im rukuje.

Tokom dve nedelje volonteri su ne samo savladali jezičku prepreku, već i postali velika složna porodica. Logor oni nazivaju «mehurom». Unutar tog mehura su oni, njihov rad i hramovi. Spoljašni svet prestaje da postoji. Vreme kao da ne prolazi. Sećamo se da postoje Moskva, kompjuter, koncerti, i kompakt-diskovi kao nešto beskrajno daleko, kao san… Bolje da kažem: nismo se to ni sećali – priča po povratku volonter Maksim Čistjakov.

- Bilo je strašno, jer ideš ne zna se kud, ne zna se s kim. Tamo treba nešto raditi, hoćeš li se pokazati bolji ili gori od drugih. Brinuo sam se, kako ćemo tamo preživeti u prirodi. Međutim, na licu mesta je sve ispalo mnogo jednostavnije i milije. Za tri dana nastaje osećaj da si tu već jedno 10 dana, ili si inače tako živeo celog života. Ništo više ne čudi. Naprimer, obično se ne vozim šlepom, ali je tamo vožnja šlepom preko beskrajnih jezera postala veća navika nego vožnja tramvajem.

U doba sovjetske vlasti mnoge crkve su bile spaljene, demontirane, u nekima su bili klubovi, skladišta, ili su one bile zapuštene. Međutim, mnoge su sačuvane. Ne samo kod religioznih ljudi može da nastane želja da se sačuvaju ti spomenici, - kaže Maksim.

- Nisam baš mnogo religiozan čovek. Samo shvatam da u tim crkvama, neke od kojih su starije od sto godina, postoji određena energetika, koja je nastala prilikom izgradnje, a kasnije se stekla od parohijana koji su učestvovali u bogosluženju. To se naročito oseća pri kraju rada, kada su se gradile nove kupole. Kada je kupola već smeštena gde treba, krst na njoj je uperen u plavo nebo, nezavisno od toga da li si vernik, to je zaista nešto nesvakidašnje.

Na Ruskom Severu mogu da se nađu drvene crkve i kapele neverovatne lepote. Radi njihovog očuvanja ne treba biti profesionalni stolar. Za volontere nema ograničenja ni za godine starosti, ni za spol, čak nije obavezno da govoriš ruski. Ovde su dobro došli svi, ko želi da doprinese obnavljanju. Za dve nedelje dobrovoljci stižu da restauriraju najmanje tri objekta. Ako imaju sreću sa vremenom, onda četiri objekta, a još i očiste od smeća i mahovine još dva. Drugi pokret već pravoslavnih dobrovoljaca «Zajednička stvar» namerava da ove godine izvrši protivhavarijske radove skoro u 200 hramova i kapela u Arhenđeoskoj, Vologodskoj, Lenjingradskoj oblastima i u Kareliji.

Kira Kalinina,