Zna li Evropa šta hoće?

Povodom ultimatuma Srpskoj

Jedan nediplomatski zahtev Austrijanca Valentina Incka, ovlašćenog predstavnika UN i EU u Bosni Hercegovini, kojim ultimativno, preteći upotrebom bonskih ovlašćenja, traži od poslanika Narodne skupštine Republike Srpske da ponište sopstvene odluke, upućuje na ozbiljna razmišljanja.

Iz međunarodnih foruma, iz samog središta civilizovane Evrope, stižu ponekad nediplomatske, zbunjujuće, često neiskrene izjave i zahtevi. I onda se čovek mora upitati: znaju li ti forumi uopšte šta hoće? Zašto se ne usaglase i kažu precizno, a ne dvosmisleno, šta zapravo žele i nameravaju? Zašto igraju „žmurke“ na našim prostorima?

Jedno se priča, a drugo radi. Traže demokratski razvoj, slobodu odlučivanja, otvorene granice. A sami nameću rešenja, ograničavaju demokratske tekovine, osporavaju pravo na samostalno odlučivanje. Slatkorečivi su kada nude Evropu bez viza i približavanje Evropskoj uniji, a krajnje tvrdokorni, preko svake mere uporni, u postavljanju raznovrsnih uslova.

Bosna i Hercegovina i njena dva entiteta – Republika Srpska i Federacija BiH – najbolji su primer za takve nedoslednosti. U političkoj retorici njihovih staratelja u Briselu, Njujorku i drugim destinacijama zapadne hemisfere, Dejtonski sporazum redovno se označava kao temelj BH državnosti. Tako bi i moralo da bude, jer je Aneks IV Dejtonskog sporazuma zapravo postojeći Ustav Bosne i Hercegovine. Njegovu primenu garantovali su potpisnici i međunarodna zajednica.

Dejton je, dakle, nesporan i neupitan, a eventualne ustavne promene predstavljaju unutrašnje pitanje i moguće su samo uz konsenzus tri konstitutivna naroda u BiH. To se i danas uporno naglašava. A u stvarnosti imamo situaciju da je Bosna i Hercegovina sa svoja dva državotvorna entiteta još uvek – 14 godina posle građansko-verskog rata – protektorat kojim, preko visokog predstavnika, upravljaju moćne sile Zapada. U redu, ako protektorat još izvesno vreme mora da postoji, zašto ta demokratska i pravdoljubiva Evropa u Republici Srpskoj i BiH traži poslušnike, nameće rešenja, navija na bošnjačku stranu, stvara krizne situacije i kroji državnu strukturu kako odgovara njenim planovima i interesima, a ne prema opredeljenju entiteta i želji konstitutivnog naroda?

Postavlja se pitanje šta hoće, i u ime kojih normi međunarodnog prava, visoki predstavnik u BiH, gospodin Incko, kada traži od Skupštine Republike Srpske da poništi vlastite zaključke o povratu neustavno (čitaj prinudno) prenesenih entitetskih nadležnosti na nivo države BiH?

Ako je i za visokog predstavnika važeći Ustav BiH, a to je Aneks IV Dejtonskog sporazuma, kako onda može da poništava odluke najvišeg zakonodavnog tela u RS i sam jednostrano donosi neustavna rešenja. A to je Britanac Pedi Ešdaun za vreme svog mandata u Bosni i Hercegovini uradio mnogo puta. Od 71 nadležnosti koje je Republika Srpska po Dejtonu ranije imala, samo 3 su prenesene u međusobnoj saglasnosti, dogovorno, a sve drugo je nametnuto. I sada novom visokom predstavniku g. Incku smeta što Narodna skupština RS na pravno legitiman i regularan način traži povraćaj neustavno prenesenih nadležnosti!

Kako to komentarišu najodgovorniji ljudi u Republici Srpskoj?

Možda će biti dovoljno da citiramo predsednika NS RS Igora Radojčića, koji je u intervjuu „Glasu Srpske“ iz Banje Luke izjavio:

„Narodna skupština RS usvojila je 16 zaključaka povodom efekata prenosa nadležnosti sa entiteta na BiH. Za ovaj set zaključaka glasale su sve političke partije u RS, ukupno sedam, dok Stranka za BiH, SDA i SDP nisu podržali ove zaključke, jer postoji koncepcijska razlika između stranaka sa sjedištem u RS i u Sarajevu. U samo tri slučaja bili smo pitani o prenosu nadležnosti i dali svoj stav, dok u ostalih 68 slučajeva niko nije pitao NSRS. Sve što je preneseno mimo Ustava, koji predviđa da entiteti postignu saglasnost o prenosu nadležnosti, protivustavno je. Kroz zaključke smo napravili okvir za buduće eventualne prenose nadležnosti. On neće biti moguć bez propisane procedure mijenjanja Ustava, jer bi se de fakto time promijenile ustavne nadležnosti entiteta. Prisutno je nezadovoljstvo efektima rada ustanova koje su osnovane na temelju prenosa nadležnosti.“

A na konstataciju novinara „Glasa“ da predstavnici RS u zajedničkim institucijama BiH smatraju da se pod plaštom evropskog puta BiH pokušavaju provući zakoni koji u suštini predstavljaju prenos nadležnosti – da li su učestale takve pojave? – predsednik je odgovorio:

„Takve pojave su prisutne od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pod naslovom priključivanja Evropi pokušava se provući sve i svašta. Tu dolazi do koncepcijskog političkog sudara. Političari iz Sarajeva smatraju da sve što su evropska pitanja treba da bude izuzeto iz nadležnosti entiteta, kantona i opština. Većina političara u RS smatra da ono što su nadležnosti entiteta treba da se uredi entitetskim zakonima. Ako postoji eksplicitan uslov EU da nešto bude uređeno na državnom nivou, o tome treba razgovarati. "Uzmi ili ostavi" je standard koji važi u svih 27 članica EU. O pitanju centralizacije i decentralizacije u BiH imaćemo žestoke debate“.

Sve, dakle, i dalje ostaje nejasno. Bar što se Inckovog zahteva tiče. Jer on ne navodi ni koji su konkretno zaključci sporni, niti šta je u njima sporno. Zato će biti zatraženo da se on pojavi pred poslanicima i kaže jasnije šta zapravo želi.

Dragiša Spremo
četvrtak, 04. jun 2009.