Nastavak haškog mrcvarenja- dokle više?

U principu, demonstracija sile, želja da se još malo ponizi onaj najponizniji, da se proveri — a šta je još spreman da učini da bi postao deo našeg pravednog sveta? – sasvim je obična pojava u svetskoj politici. Ali ovako perverzno, kada te jednom rukom mame, šaljući te drugom direktno u nokaut — tako se redko ponašaju čak i najokoreliji cinici.

Ako govorimo iskreno, Haški tribunal već je odavno postao pravni instrument za pretvaranje Srba u glavne — a možda i jedine – krivce za sve nevolje Balkana s kraja dvadesetog veka.

U četvrtak je glavni tužilac Haškog tribunala dao Srbiji ocenu iz vladanja. Izjava kako je Beograd učinio „dodatan napedak u saradnji sa Haškim tribunalom“ može se smatrati prelaznom ocenom. A radi se o pristupu veoma važnim dokumentima, pored ostalog i dnevniku Ratka Mladića, o svedocima i arhivama. Na kraju krajeva, tu je i hapšenje Radovana Kardžića. Poslednje, istina, u ovaj sadašnji izveštaj nije dospelo, jer je još ranije pozitivno ocenjeno. U Hagu naravno, ovima kod kuće se nije baš svidelo.

Ali, vratimo se izveštaju Serža Bramerca. Kao glavni problem saradnje sa Srbijom on je ponovo – da li ste možda sumnjali?– naveo hapšenje Mladića i Hadžića. Pored toga, Bramerc je saopštio da tužilaštvo smatra da su oba begunca dostupna srpskim vlastima. I na taj način potpuno je dezavuisao svoj mestimično optimistički početak.

Očigledno od potpune bespoćnosti u ovoj beskrajnoj igri mačke i miša, Dušan Ignjatović, direktor Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom, je izjavio: „Mislim da će ova sednica, bez obzira što ni na njoj nije upotrebljen izraz „puna saradnja“, biti zapamćena kao trenutak nakon koga je došlo do proboja u procesu daljih evropskih integracija Srbije“.

Bilo bi smešno, da nije toliko tužno. Jer portparol Ministarstva spoljnih poslova Holandije Job van den Berg, najavio je moguću promenu stava vlade te zemlje, ali tek kada čuje od Bramerca upravo te reči — „puna saradnja“.

Uzgred, a šta ako nekog od ove dvojice, koji su pretvoreni u glavno oruđe za lomljenje kičme Srbiji, više nema među živima? Treba li ih tražiti i pod zemljom? I šta će da radi Evropska unija ako ih kojim slučajem ipak uhapse? Neće valjda morati da primi Srbiju u svoje redove?

U principu, demonstracija sile, želja da se još malo ponizi onaj najponizniji, da se proveri — a šta je još spreman da učini da bi postao deo našeg pravednog sveta? – sasvim je obična pojava u svetskoj politici. Ali ovako perverzno, kada te jednom rukom mame, šaljući te drugom direktno u nokaut — tako se redko ponašaju čak i najokoreliji cinici.

Ako govorimo iskreno, Haški tribunal već je odavno postao pravni instrument za pretvaranje Srba u glavne — a možda i jedine – krivce za sve nevolje Balkana s kraja dvadesetog veka. Ali to, što Srbiju uz to teraju da se bavi pokajničkim bičevanjem sebe same, jako podseća na golootočke metode. Jer to su tamo smislili da se prevaspitavanjem sina mora baviti otac, oca – sin, a brata brat. Potkazuješ — ispravljaš se; pomažeš u hapšenju – dobijaš pohvalu. Ali sa celim državama tako redko postupaju. Sem, naravno, ako nije reč o Srbiji.