Klinton i bosanska zastava

Predsednik SAD Bil Klinton nikad nije krio da je vrlo zadovoljan svojim "bosanskim projektomu". Od tada Vašington komanduje svima u regionu i ne stidi se da uvodi "demokratski poredak" po sopstvenom nahođenju.

A sve je počelo od američkog "mirotvorstva" u Bosni i Hercegovini. Vašington je, koristeći provereni metod "kažnjavanja i nagrađivanja" muslimane, Srbe i Hrvate primorao da žive pod "istim krovom".

Amerikanci su pre svega počeli da rade na državnoj simbolici. U jesen 1996. godine zabranili su Aliji Izetbegoviću da koristi muslimanski ratni simbol zemlje – zastavu bele boje sa 6 zlatnih ljiljana na plavoj pozadini koja je, po tvrdnji zvaničnog Sarajeva, preuzeta iz srednjovekovne predislamske i hrišćanske Bosne.

Ovo su objašnjavali time da je zastavu s ljiljanima koristila vojska Alije Izetbegovića u kojoj je bilo mnogo najamnika i mudžahedina iz bogatih muslimanskih zemalja. Na planini Igman, koja je poznata po žalosnim događajima, preko koje sam za vreme tog rata nekoliko puta s velikim rizicima dolazio do Sarajeva, stalno je bila isticana ogromna zastava sa zlatnim ljiljanima.

I evo, novi "gospodari" BiH, Vašington i Brisel, su odlučili da naprave «neutralnu zastavu». Ponudili su nekoliko varijanti. Na primer, da se prikažu konture zemlje i abrevijatura BiH latinicom i ćirilicom. Još su hteli da spoje tri zastave i da ih smeste u jednu tako da svi budu zadovoljni. Radile su komisije, umetnici i dizajneri. Pričali su i diskutovali do promuklosti. Međutim, rezultata nije bilo. Radi kompromisa sve varijante su dostavili specijalnom predstavniku generalnog sekretara UN u Bosni Karlosu Vestendorpu koji se, prirodno, stalno "konsultovao" s američkim stručnjacma.

Slična situacija je bila i s dizajnom novih "bosanskih maraka" - jedinstvenom valutom Dejtonlenda. Svako je vukao na svoju stranu. Rokovi su pritiskali, ali niko nije hteo da popusti. Predsednik Izetbegović je dugo pokušavao da ubedi svoje pristalice da staru zastavu treba ostaviti kao relikviju i barjak borbe za muslimansku demokratiju. Izetbegović je stalno ponavljao da ga je Bil Klinton u Dejtonu primorao da potpiše sporazum, a pošto niko nije očekivao da će rokovi za njegovo sprovođenje nastupiti tako brzo, nisu se pobrinuli za rešavanje pitanja simbola nove države.

Međutim, posle «povika» iz Vašingtona i proglašavanja diplomatske blokade problem sa zastavom i dizajniranjem novca je ipak rešen. Uopšte, bosanski političari su tada naivno smatrali da su oni gosopodari situacije i da mogu da insistiraju na sopstvenoj igri za balkanskim kartaškim stolom. Ali, Bil Klinton je kao iskusan krupije, sve držao pod strogom kontrolom. On je već tada znao da u igri na Balkanu treba da dobiju samo SAD. Jer, predstojali su novi projekti – Srbija i Kosovo.

Konstantin Kačalin,