Kako Amerika samu sebe sateruje u zamke

Ovih dana ministar odbrane SAD Čak Hejgel, govoreći pred Asocijacijom armije SAD, nazvao je Rusiju mogućim protivnikom Amerike, rekavši bukvalno sledeće: Zahtevi prema našim oružanim snagama će svakog dana samo rasti i postajati složeniji. Nama će još dugo pretiti teroristi i ekstremisti, ali takođe moražemo da imamo posla sa savremenom i pripremljenom armijom revizionističke Rusije direktno na pragu NATO-a.

Čudi tvrdnja da je Rusija na pragu NATO-a. A kako se ona tamo našla? Ljudi na zapadu će verovatno steći utisak da se podmukla totalitarna Rusija prikrala granicama mirnog bloka NATO-a, koji stoji na straži demokratije, i sada od nje može da se očekuje bilo šta, čak agresija. U stvarnosti sve je bilo sasvim suprotno: NATO blok se približio granicama Rusije. Pri tome on je počeo da se približava od devedesetih godina. A zapadni lideri, proširujući NATO mimo obećanja datom Rusiji da neće to činiti, verovali su da će se Rusija sa tim pomiriti. I veoma su se začudili kada je 2007. godine predsednik Putin na Minhenskoj konferenciji o pitanjima politike bezbednosti rekao da za Rusiju slična dejstva NATO-a, kao i agresija SAD protiv nezavisnih država koja nije dobila dozvolu UN, na primer u Jugoslaviji, Avganistanu ili Iraku, nisu prihvatljivi.

Minhenski govor Putina je ostavio jak utisak na zapadne lidere, ali zaključke su oni izveli pogrešne. Primili su ga kao bunt, mada je to bilo ozbiljno upozorenje, molba da se ponovo razmotri odnos prema Rusiji kao zemlji koja je izgubila sa kojom može da se razgovara bilo kako. Ali ovo upozorenje nisu shvatili, i sada Čak Hejgel govori o neophodnosti da NATO bude spreman u suštini da se suprotstavi Rusiji na pragu tog bloka. Kako bi opravdao tu neophodnost Hejgel naziva Rusiju revizionističkom, tačnije, po mišljenju Zapada, ona je revidirala rezultate hladnog rata u kojem Zapad sebe smatra pobednikom.

To je vrlo opasna postavka pitanja. Ako se ona prati, čovečanstvo će upasti u velike probleme, o čemu govori žalosno iskustvo invervencije SAD i NATO-a u Jugoslaviju, Avganistan, Irak, Libiju. Stotinama hiljada života narodi tih zemalja su platili ambicije Amerike, koja je sebi prisvojila pravo da kažnjava one koje smatra lošim momcima, i da nameće svoje predstave o demokratiji. Mada nemačka, japanska i švedska demokratija prilično se snažno razlikuju od američke. A u Saudijskoj Arabiji uopšte je nema. Ali iz nekog razloga Amerika ne nameće svoj model uz pomoć visokopreciznih raketa i snažnih bombi.

A sa Rusijom nije tako. Čim je Putin počeo da uvodi red u zemlji i ona je počela da staje na noge, počeli su da je kritikuju za kršenje sloboda. A sada su je proglasili neprijateljem i započeli protiv nje rat. Uvođenje sankcija je faktički početak rata ekonomskim metodama, koje, prema zamisli SAD, treba da dovedu do kraha ruske ekonomije, pada standarda, rasta protestnih raspoloženja i sloma „Putinovog režima“. Šta je to ako ne rat?

Andrej Ivanov,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut