„Samsung“ je podsetio Korejce na svoje probleme

Sredinom oktobra objavljeni su podaci o ekonomskim rezultatima korejskih kompanija u trećem kvartalu. Ispostavilo se da je u poređenju s istim periodom prošle godine dobit „Samsung elektronik“ manja za skoro 60%. S krizom su se suočile jedinice kompanije koje se bave proizvodnjom mobilnih telefona.

„Samsung“ je jedan od najvećih svetskih proizvođača smartfonova. Međutim, dok je još nedavno njegov udeo na svetskom tržištu smartfonova iznosio 31%, sad je opao na 25%.

Za to ima nekoliko razloga. S jedne strane, na „Samsung“ vrše pritisak kineski proizvođači. Njihovi telefoni po kvalitetu zaostaju za korejskim analozima, ali su pritom mnogo jeftiniji. S druge strane, na „Samsung“ vrši pritisak i Apple, koji je bio jedan od pionira tehnologije smartfona. Apple još uvek pravi proizvode visokog kvaliteta, premda su skupi.

Svoju negativnu ulogu odigrao je i „ljudski faktor“ – rukovodilac „Samsunga“ Li Gonhi je, kako se priča, ozbiljno bolestan.

Sve u svemu, poteškoće „Samsunga“ podsećaju na dva problema s kojima se suočava ekonomija RK. Oba problema nisu svesni samo analitičari, već i veći dao stanovništva. Međutim, to ne znači da se ovi problemi rešavaju.

Ekonomija Južne Koreje je počela da napreduje zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi. Do 1990. godine RK je u globalnoj ekonomiji igrala otprilike istu ulogu koju danas igra Kina proizvodeći masovno ne baš najkvalitetnije, ali jeftine proizvode. Međutim, Koreja to danas ne može. Plate su već odavno porasle otprilike do evropskog nivoa, tako da jeftine radne snage, ako se ne računaju gastarbajteri, u RK odavno nema.

Istovremeno, na svetskom tržištu su sve zapaženiji proizvodi iz Kine, Vijetnama i zemalja Jugoistočne Azije, gde je i danas krajnje nizak nivo plata.

S druge strane, Koreja bez obzira na veliki tehnološki uspeh u oblasti visokih tehnologija još uvek zaostaje za SAD, Japanom i zemljama Severne Evrope. Drugim rečima, južnokorejske kompanije ne mogu da prave ni proizvode koji bi bili isto tako jeftini kao kineski, ni one koji bi po kvalitetu prevazilazili nemačke i japanske analoge.

Postoji još jedan problem. Radi se o koncentraciji kapitala u malobrojnim velikim firmama, poznatih pod nazivom „čeboli“. „Samsung“ je najveća i najtipičnija. Njoj pripada oko 20 procenata dobiti koju ostvaruju korejske firme.

Južnokorejski levičari „čebole“ smatraju nesumnjivo negativnom pojavom. To, naravno, nije sasvim opravdano. Upravo su „čeboli“ svojevremeno odigrali veliku ulogu u prilično brzom pretvaranju zemlje iz zemlje u razvoju u razvijenu, što je nazvano ekonomskim čudom. Međutim, koncentracija resursa i kapitala u rukama malobrojnih i krajnje centralizovanih kompanija korejsku ekonomiju čini vrlo ranjivom. Na to još jednom podsećaju problemi „Samsunga“.

Šta će se desiti ako rukovodstvo „Samsunga“ zbog različitih razloga izgubi mogućnost da upravlja kompanijom s istom energijom koju je pokazivalo već nekoliko decenija? U većini zemalja sveta to verovatno ne bi predstavljalo ozbiljan problem. Kao prvo, zato što tamo nema takvih kompanija koje bi igrale tako veliku ulogu u ekonomiji, a kao drugo, zato što su u većini slučajeva najveće kompanije razvijenih zemalja u svojini akcionara. A „Samsung“ je, kao i drugi veliki „čeboli“ još uvek porodična firma i problemi s rukovodstvom mogu imati sasvim nepredvidive posledice.

Ovi problemi južnokorejske ekonomije se nisu pojavili danas, pre se može reći da su hronični. Ali zbog toga nisu ništa manje akutni.

Andrej Lanjkov,