Saša Putra - prerano ugasla ukrajinska slikarska zvezda

Da je poživela,  Saša Putra,  ukrajinska slikarska zvezda,  danas,  2.  decebra 2014.  bi slavila svoj 37.  rođendan.

Ali,  nažalost,  nije: zvezda slikarke-vunderkind, iz ukrajinskog grada Poltave,  zgasla je u 11.  godini,  a iza nje ostadoše stotine slika kojima se čovečanstvo divi.

Saša Putra  je rođena 2.  decembra u  Poltavi,  Ukrajina. Njen otac,  Jevgenij  Vasiljevič,  bio je slikar,  a majka Viktorija Leonidovna, nastavnica u muzičkoj školi. U dečji  vrtić Sašenjka nije išla: njen otac radeći u kući  želeo je da kćerčica  zavoli kičicu i boje. I zavolela ih je.

„Kad porastem velika“ - govorila je ona, „obavezno ću biti slikarka   i sliakću od jutra do večeri,  čak  i noću“.

Počela  je  da slika kad je imala tri godine  i za svog kratkog života uspela da naslika  više od dve hiljade radova, više nego mnogi zreli slikari.

Ali,   konačno,  nije reč o  broju radova,  o količini.

Sašini crteži,  naivni i mudri,  bili si odraz njene čiste duše.

Smejući se  samo za 15 minuta nacrtala  zadivljujući sličan Puškinov portret

Jedan od njenih prvih radova je bio portret  Aleksandra Puškina   u liku  Sverčka pošto je slušala da su tako pesnika  zvali  u liceju. Sašenjka se smejala i za samo 15 minuta je nacrtala zadivnjujuće sličan portret velikog pesnika.
„Bio sam potresen.  Kakva sličnost! To se ni na  jednoj akademiji ne može naučiti“, divio se njen otac Jevgenij Putra,  koji joj je jednom prilikom predložio da je upiše u neku slikarsku školu,  ali  devojčica nije htela ni da čuje - mlada slikarka je to kategorički odbila  govoreći da joj nisu potrebni nikakvi časovi iz slikarstva.

Ponekad samo tiha poruka: „Tatice,  pomozi!“

Otac i kćerka su svakog dana slikali  svako za svojim stolom. Sašenjka je obično radila slušajući muziku, a kad joj je  bila potrebna neka pomoć,  tiho je slala ocu  pisanu poruku: „Tatice,  pomozi!“

Sašenjka je bukvalno živela stvaralaštvom i   često se dešavalo  da zasi onako sva umazana bojama i flomasterima. Svi zidovi  u stanu su bili  naslikani do one visine dokle je ona mogla dohvatiti rukama.

Devojčica je radila čudesne razglednice,   šila,  pisala stihove,  šila  meke igračke,  urezivala crteže na drvetu, čak i izmišljala tehničke pronalaske    pomoću kojih po  njenom  mišljenju ljudi mogu leteti na Mesec.

Nije nikog kopirala

Sašenjka nikog nije kopirala,  slikala je  samo po sećanju,  pravila portrete maminih učenica, poznanika i rođaka.

Na njenim crtežima često su „gostovale“  životinje koje je mlada  autorka  rado oblačila  u čudesne odežde  dajući im ljudska svojstva,   nadevajući im pri tom i različita imena. 

U školi je bila omiljena,  mnogo je čitala,   a omiljena lektira su joj bila dela Mark Tvena, Dime,  Igoa,  Puškina,  Gogolja.

„Svake večeri posle  tv dnevnika „Vreme“  ležala  je u krevetu s majkom i čitala dok je oči ne zabole“, seća se njen otac.

Nesreća

Saša je imala samo pet gdina kad su joj postavili strašnu dijagnozu - leukemiju. Razbolela se odjednom  i doktori dugo nisu mogli objasniti uzroke nesnosnh bolova i povišene temperature. Školu  je morala da napusti,  dugo vreme je provodila po bolnicama,  ali ni tamo nije prestajala  da slika. Roditelji su mogli znati njeno stanje  i bez  reči: ako Saša  mnogo slika,  znači da joj je bolje.

Razbolela se od leukemije,  ali se nikad nije žalila,  bolove je stoički podnosila

Bez obzira na tešku bolset,  Saša se nikad nije žalila i sve je stoički podnosila. Voleli su je  zbog njene dobrote,  blistavog karaktera,  svuda gde god bi  se pojavala,  zavladao  bi smeh i veselje.

Posle  utvrđene dijagnoze,  Saši je preostalo samo još šest godina života,   i svaka godina joj bila obeležena stvaralaštvom. Intersovala se astrologijom,  verovala u postojanje drugih svetova,  tražila od roditelja da joj pričaju o kosmosu i dalekim zvezdama, sve je to ona kasnije unosila u svoje  slike.

Inicirala obnovu Puškarjovske crkve  i za nju nalsikala ikonu Presvete Bogoridice

Volela  je retke šetnje s ocem,  pa su se tako  jednom  se zaustavili kod ruševine  Puškrjovkse crkve. Saša se zanosila idejom da  se obnovi taj pravoslavni hram i nagovarala oca da se obrati za pomoć  Fondu kulture  SSSR-a. Molba je stigla do rukovodstva  koje je odlučilo da  iz budžeta izdvoji  novac za obnovu crkve,   a sama Saša je naslikala za hram neveliku ikonu Presvete Bogorodice.

Oduševljena kultrom Indije i nalsikala portret Indire Gandi

Nakon gledanja jednog indijskog filma  bila je oduševljena   kulturom Indije,   nalsikala je portret Indire Gandi  u tradicionalnoj nošnji,  a i sebe  je sliakla kao odraslu Indijku.

Idol je bio  glumac  Mithun Čakroborti

Sašin idol je bio glumac  Mithun Čakroborti čiji je portret nosila na grudima,   okolo srca. „Čuvali smo njenu ljubav  i tiho se radovali njenoj sreći. I sahranili smo je s portretm Mithuana“,   sećao se Sašin otac.

Na dan 22.  janura  1989. ležećiu bolnici Saša je zamolila oca da položi  ruku na  beli list hartije,  a zatim je ona stavila svoju malu ruku. Iznad je  naslkiala zvezdu Sirijus –ispostavilo se,   nažalost,  da je to bila njena poslednja slika.
 
Umrla 24.  aprila  1989.  „Tata,  oprosti mi.  Za sve„

Saša Pamur je umrla  24.  aprila 1989.  uspevši samo da se orosti s ocem: „Tata,  orosti mi.  Za sve.“

Posle njene smri slike su joj izlagane  na 112 samostalnih izložbi,  o njoj su snimljeni dokumentarni filmovi. 
U Poltavi  deluje Dečja slikarska  kolonija koja nosi njeno ime u kojoj se redovno  održavaju međunardni konkursi dečjeg likovnog izraza.

Branko Rakočević