«Žućin» gambit

Od rodnog  Struganika do vojnih udžbenika, životni put vojskovođe Živojina Mišića ispunjen je napornim radom, stalnim strukovnim usavršavanjem, i učešćem u ratovima za oslobođenje Otadžbine od  viševekovnog okupatora.

Gorčina poraza u ratovima iz rane mladosti, potstiče ga na izučavanje detaljnih uzroka i  istraživanje motivacije običnog vojnika, kao ključnog činioca u oslobodilačkoj borbi.

Dete iz naroda sa sela, mukotrpno se peo lestvicama vojne  hijerarhije, samo svojim kvalitetom rada, a ne zaslugama predaka kao kod nekih svojih klasnih drugova. Izrasta je u strogog, pravičnog nastavnika vojne akademije, stručnjaka, koji bez sekcije ume da imenuje svaku čuku zemlje Srbije, i svaki povoljni odbrambeni položaj, pri polaganju oficirskih ispita.

Primiće komandu nad I. srbskom armijom u kritičnom času za umornu, iscrpljenu i bez dovoljno artiljeriske municije vojsku, kada dobro snabdevena popunjena i mržnjom motivisana KuK kaznena ekspedicija krene u silovito nadiranje, ostavljajući pustoš, zgarišta, vešala i stratišta za sobom.

Dramatična zajednička valjevska sednica vlade i vrhovne komande, pod rukom regenta Aleksandra, samo će učvrstiti njegovu odluku o neophodnosti odvajanja od neprijatelja kako bi sredio redove svoje armije i popunio oskudne rezerve. Teško stanje na srbskom frontu opisuje britanski poslanik iz Petrograda u svom izveštaju za predsednika vlade, rečima:

«Sazonov će tražiti da sile Antante garantuju interese Srbije!»

Britanski premijer Grej zabeležio je svojom rukom na ovom izveštaju: «Bilo bi dobro da Saveznici pošalju Srbiji neko ohrabrenje u ovoj krizi» - slikovito iskazujući svu svoju      neskrivenu bezosećajnost za «maloga» saveznika!

Saveznici imaju razumevanja za teško stanje srpske vojske ali ne i neophodne pomoći, te Francuzi tek na energični ruski zahtev šalju neophodnu municiju, a Grčka posuđuje 20 000 granata za topove, dok Srbima ne stigne preko potrebna pomoć.

Nepoznavanje duha srbskog branioca i umeća srbskog oficira, stvara uverenje kod carsko-kraljevskih nadmenih «časnika» da je pobeda ostvarena i već snivaju imenovanje  okupacione uprave, spremajući za njenog čelnika istaknutog srbofoba Stjepana pl.  Sarkotića.

Između austrijske i ugarske vladei «varnice» izbijaju, oko buduće teritorijalne podele nad tim «prljavim balkancima» u okupiranoj Srbiji. Podele otkrivaju sve ranije prikrivene aspiracije za dominaciju, među «državnim narodima» u «preteči EU».

Preuzimajući na kratkom zastanku armiju, Mišić je izvršio inspekciju trupa «u hodu» da bi stvorio lični utisak, pre papirnog, štabskog upoznavanja sa potčinjenim jedinicama.

Znao je dobro iz  iskustva, da papiri ne mogu da opišu stanje duha i dileme ličnosti svakog pojedinca koji čine celinu, koju on namerava da povede u pobedu kao formaciju ratnika a ne očajnika.

Vrstan poznavalac moralne snage i bića srbskog vojnika, uz svesrdnu pomoć pristiglih «đaka-podnarednika» kao «duhovne hrane» nacije, on naređuje opšte povlačenje armije. Želi da prikupi snage za odlučujući kontraudar, ceneći da neprijatelj zbog svoje očite premoći u tehnici na koju se oslanja, nije izgradio duh ratnika kod carsko-kraljevskih vojnika.

Austro-ugarske jedinice su se suviše udaljile od svojih baza, te im je snabdevanje neredovno, njihova 5. i 6. armija razvučene su na širokom frontu, a gubici im se stalno povećavaju. Za svaki pedalj srpske zemlje moralo se ginuti, a kiša i sneg nisu pružali mogućnost za mali predah, u njima nepoznatoj zemlji.

Mišić sve to vešto procenjuje iz izveštaja izviđača-četnika, koji su «oči i uši» njegove armije u planskom povlačenju, ali ne i u paničnom bekstvu, kako to neprijatelj sagledava.

Uprkos ličnog neslaganja sa načelnikom generalštaba oko svoje odluke, on energično odbija svaku pomisao da će srbski vojnik pokleknuti pred argumentom sile i nadmoći neprijatelja.  Razložno će razjasniti i značaj uticaja bespomoćnosti mnogobrojnih izbeglica, na borbeni duh branilaca, koji se suočavaju sa slikama njihovog beznađa u zimskom kijametu.

Čvrstina njegovog stava kojim brani svoju odluku, uliva poverenje njegovim potčinjenim koji izvršavaju svaku njegovu naredbu, te i poslednji redov u rovu oseća da je deo živog organizma vojne sile, koju vodi sigurna ruka «našega žuće» kako mu oni od milja tepaju, iz ranijih ratova u kojima je pobeđivao. Vojnici osećaju da je njihovo samo da sprovedu njegovu odluku, pa da pobede neprijatelja, sada, kada je pristigla artiljeriska municija a oni odlučni za borbu.

Srbskoj vojsci trebalo je samo tri dana da se oporavi od napora, i krene u novu pobedu.

Imajući čvrste garantije savezničke vojske u snabdevanju municijom, Mišić se odlučio za majstorski osmišljen  veoma rizični potez, u šahu nazvan «gambit», iako odbrana Otadžbine nije partija šaha, a ulog može biti isuviše skup, za i najmanji previd!

Znajući da neprijatelj ništa od njegovih namera nije doznao, izdaje naređenje za opšti  kontranapad, u kom lakonski naglašava odlučujući psihološki detalj -

«KO SME, TAJ MOŽE!» -,osećajući da srbski vojnik i srbski oficir, i smeju i mogu!

Osećao je «Žuća» da moralna čvrstina koju je spregnuo stroj starešina pod njegovom komandom,  sigurno vodi živi organizam srbskih pukova u novu pobedu, nad zločincima.

Time je počela druga faza bitke u bazenu reke Kolubare, a austro-ugarski front se pokolebao, povio i zatim raspao, u paničnu bezglavu bežaniju, pred nadirućim srbskim osvetnicima.

Razumevajući Mišićevu strategisku zamisao, načelnik srpske vrhovne komande  naređuje opšti kontranapad srbskim armijama, težeći da potpuno uništi neprijateljsku «kaznenu ekspediciju» koja samozadovoljno upravo šalje izveštaje u Beč, o navodnom potpunom srbskom vojničkom slomu, dok lokalna štampa u Pušti i Zagrebu peva ode «pobednicima»!

Iznenađenje kod KuK armija ali i opšte raspoloženje u srbskom narodu, opisuje bugarski poslanik u svom izveštaju iz Niša 8. decembra:

«od jutros cirkulišu najneverovatnije vesti sa bojišta, prijatne srbskim uhu. Čuo sam da su Srbi tokom poslednja tri-četiri dana zarobili jednog generala, 94 oficira i 20 000 vojnika, kao i 40 topova i ogromne količine ratnog materijala» -, a britanski poslanik lakonski obaveštava svoju vladu: «srbska ofanziva napreduje blistavo»!

Snažno gonjeni srbskim braniocima, «pobednički» carsko-kraljevski vojnici bežali su svim pravcima kojima su mogli, tako da su se oni koji nisu zarobljeni ili izginuli, zaustavili tek u Sremu ili Banatu, a samo manji deo na polaznim položajima u Istočnoj Bosni.

U dnevniku zarobljenog austriskog vojnika ostao je zapis od 9. decembra:

«Nismo mogli ni da zamislimo da su nam Srbi za petama, pa mi smo u poslednje vreme pobeđivali; po jarugama mnogo poginulih, razbacane robe, buradi, konzervi, topova» -

Ovaj zapis slikovito potvrđuje ispravnost zaključka iskusnog vojskovođe, da neprijatelj nije stvarao duh ratnika, već duh marodera, zločinca, pljačkaške kukavice, koja bezglavo beži pred odlučnim osvetnikom!

U saopštenju srpske vrhovne komande od 17. decembra 1914.-e kaže se:

«... u ovim borbama je zarobljeno 270 austrougarskih oficira i preko 40 000 vojnika i podoficira, kao i više od 130 topova,70 mitraljeza i veliki ratni materijal»...

Maršal Žofr, glavnokomandujući francuske armije u Velikom ratu, u svom osvrtu na značaj srbskih vojnih operacija, zapisaće ove reči:

«Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sigurnim predviđanjem sa slobodom duha i snagom koju je ispoljilo  majstorstvo srbskog komandovanja - zaslužuje da zauzme sjajno mesto u našim strategijskim studijama»! - potvrđujući tako značaj i Mišićevog umeća vojne veštine i komandantskog poznavanja umeća potčinjenih, da ostvare njegovu zamisao!

Kad su svetom ponovno odjeknule vesti o balkanskom frontu i novoj velikoj srbskoj pobedi, moglo se pročitati i u nemačkoj publistici, iz pera Maksimilijana Hardena:

«Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja.  I iz kolubarskog vrela crpeće tokom čitavog  jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke»!

Ove proročke reči potvrđuju moralnu snagu Mišićeve pobede, jer su sinovi ratnika Kolubarske bitke tokom 1941.-1945.godine iznova «razlupali» potomke «kaznene ekspedicije» iz Velikog rata, dokazujući po ko zna koji put, da se u Srbiju ne može tek tako «ušetati» a ne platiti punu cenu «ulaznice», i to i pri ulasku, ali znatno skuplje i pri odlasku!

Vek posle, u času dok stoji pred spomenikom «našeg Žuće», svakom nedobronamernom kazuju ovu opomenu pesnički stihovi - Srbija je golema tajna»!

«Žuti drugosrbijanci» zalažući se posle «5.-og oktobra» za prijateljsku saradnju sa  Naci  onalnom gardom Ohaja (jedina savezna država SAD, iz koje nije bilo pripadnika američkog vazduhoplovstva, da uzme učešća u zločinačkom razaranju Srbije, tokom operacije «milosrdni anđeo»!), uprli su svim silama da iščupaju duh i moralnu snagu iz srpske vojske, uzalud pretvarajući ostatke ostataka u«dobrovoljno vatrogasno društvo» i «šetače bakica» preko ulica, a ne u čvrste profesionalce, koji su osnov za patriote, bude li zlu ne trebalo pokazati duh potomaka ratnika Kolubarske bitke, koji i mogu i smeju, jer znaju, da će «naš Žuća» uvek iznova vaskrsnuti, iz redova srbskih oficira!

PRIMEDBE:

«Gambit» - Sled poteza u igri šaha, kada se zarad pobede prividno žrtvuje manje važna figura

Vitali Žučni,