Kako bi se nazivali zapadni „prijatelji“ ako bi i u Srbiji bio donet zakon o „zemlji-agresoru“?

Kada bi se kojim slučajem i Srbija pridružila onim zemljama koje su sa diskretnim blagoslovom Zapada u svoje zakonodavstvo uvele pojam „zemlje-agresora“, onda bi bilo vrlo zanimljivo posmatrati u šta bi se silom tog zakona odjednom pretvorili mnogi deklarativni srbski prijatelji iz Evropske unije i Amerike.

On je usvojen u Kijevu, sa kojim Brisel i Vašington tesno sarađuju i svestrano mu pomažu, pa otuda sledi logičan zaključak da je sa njihove tačke gledišta sasvim opravdan i pomenuti zakon koji propisuje kako država mora reagovati na ugrožavanje svoje bezbednosti i nacionalnih interesa. I na tom mestu bi bilo interesantno zamisliti kako bi izgledalo ako bi i Srbija, vođena tim primerom iz proevropskog susedstva, takođe uvela pojam „zemlje-agresora“, s obzirom da je priznanje samoproglašenog Kosova mimo referenduma, međunarodnog prava i bez ikakve istorijske podloge - predstavljalo vrhunski primer ugrožavanja srbskih nacionalnih interesa.

To konkretno znači da je i Beograd mogao mirne duše da donese sličan zakon koji bi svim zemljama koje su priznale Kosovo odredio celi niz sankcija među kojima su: blokiranje njihove imovine na teritoriji Srbije, zabrana učešća u privatizacijama, prekid kulturne i naučne saradnje i mnoštvo drugih ograničavajućih mera. I mada je sasvim jasno da se to ni u najluđem snu neće dogoditi, ipak je korisno barem u hipotetičkim okvirima videti kako bi izgledalo ako bi Srbija zaista uvela zakon o „zemlji-agresoru“, na kog su očigledno i Brisel i Vašington tiho klimali glavom kada je isti usvajan u Ukrajini, ni ne pomišljajući da bi se on prvenstveno mogao odnositi baš na njih same, zbog uloge koju su odigrali u nedavnoj prošlosti na Balkanu.

U svakom slučaju, ako se na Zapadu i kod njihovih neskrivenih miljenika makar i sumnja u podrivanje teritorijane celovitosti i suvereniteta smatra dovoljnim razlogom da se čitave države zvanično označavaju agresorima, onda bi utoliko više Srbija imala razloga za to isto. A zbog čega je tako nešto teško zamisliti, objasnio je u četvrtak Vladimir Putin, kada je na novinarsko pitanje – „Da li se slovenski narodi mogu objediniti u savez zbog pretnji od strane drugih država?“, odgovorio sa konstatacijom da se po njegovom mišljenju „male zemlje u kojima žive slovenski narodi nalaze u veoma zavisnom položaju“, i to prvenstveno iz ekonomskih razloga, zbog čega su podložne spoljnim pritiscima, što predstavlja pretnju njihovom suverenitetu. U njegovom odgovoru je lako bilo prepoznati i Srbiju, pa je to ujedno i najkraće objašnjenje zašto će se i dalje u Beogradu sa širokim diplomatskim osmesima nazivati prijateljima čak i predstavnici onih zemalja koje bi trebale biti nazvane svojim pravim imenom, po svim kriterijumima zakona o „zemlji-agresoru“, nastalog upravog sa zapadnim blagoslovom.

Međutim, kako reče Putin tom istom prilikom, narodi slovenskih zemalja teže duhovnom jedinstvu sa svojim slovenskim rođacima, što znači i sa Rusijom, i tu težnju niko neće moći da uništi. A već i to pruža nadu da su trenutna slabost i zavisni položaj o kome je govorio, verovatno prolaznog karaktera.