155-a godišnjica rođenja A.P. Čehova – Filmovi po delima Čehova

Po delima Antona Pavloviča Čehova čiju  155.  godišnjicu   rođenja obeležava   29.  januara sav kulturni svet,  snimljeno je ukupno 245 filmova i televizijskih serija kao i 10 animacija.

. Prvi film po Čehovu snimljen je 1911.  („Roman s kontrabasom“,  reditelja Kana Ganzena),  a poslednji  2009. g  („Paviljon No 6.,  Karana Šahnazarova,  učesnika na  FEST-u,   2010,  pobednika na festivala u San Portu)

POČELO JE SA „KONTRABASOM”

„Roman s kontarbasom“ je snimljen u produkciji moskovske filijale  filmske kompanije „Braća Pate”,  po scenariju Časlava Sabinskog,  snimatelj je bio Žorž Majer, a u glavnim ulogama su nastupali Valnetina Gorska i Nikolaj Vasiljev.

Ovaj nemi film u trajanju od 8 minuta  je premijerno prikazan 7.  oktobra (po novome kalenedaru)   1911. g.  u Moskvi.

Četiri filma Isidora Aneskog:  Od „Medveda” (1938.),  preko „Čoveka u futroli” (1939.),   pa sve do „Svadbe“ (1944.)  i „Ane o vratu“ (1954.)

Drugi film po nekom  Čehovljevom delu snimljen je tek nakon 27 goidna:   1938.  reditelj Isidor Anenski po sopstvenom scenariju  snima prvu od svoje četiri ekranizacije   Čehova. Bila je  to targikomedija „Medved“ po istoimenom vodvlilju, snimatelj je Jevgenij Šapiro,  a u filmu se pojavljuju najpoznatiji glumci ruskih pozorišza toga vremena: Olga Androvska,  Mihail Žarov, Konstantin Sorokin. Godinu dana kasnije,  1939, reditelj Isidor Aneski snima svoj drugi film po Čehovu: „Čovek u futroli“ sa Nikolajem Hmeljovim  u naslovnoj ulozi,  a igraju još i Mihail Žarov, Faina Ranevska,  Aleksej Gribov i drugi popularni  sovjetski glumci.

Pre nego što će naparviti desetogodišnju pauzu u ekranizacji Čehovčjevih priča,  Aneski 1941.  g.  prenosi na filmsko platno  „Svadbu“ (1944.),  iza kmere je  bio Jurij Ekeljčik,  muziku za ovu komdiju sa igranjem i pevanjem je komponovao Valerij Žalobinski,  a razigranu glumački ekipu predvode Zoja Fjodorova Erast garin, Vera Marecka, Aleksej Gribov.

Nakon pune decenije  Isidor Aneski je realizovao svoj četvrti projekat  po Čehovu: „Anu na vratu“ (1954,) sa Alom Larionovnom, Aleksandrom Vertinskim,  Mihailom Žarovim,  jednom od najboljih sovjetskih glumica,  pozoriš nih i filmskih, toga doba, Irinom Murozajevom i  Nikitom Podgornim. Uloga kneza u ovom filmu bila je jedno od najzapaženijih filmskih ostavrenja u karijeri poznatog pevača i glumca Aleksandra Vertinskog. 

Crtani film „Kaštanaka“

U međuvremenu je (1952.)  u podukciji „Savenog studija lutkarskih filmova“ snimljen  ctrani film „Kaštanka“ po istoimenoj Čehovljevoj priči, u režiji  Mihaila Cehanovskog koji je ostavrila ekipa slikara u kojoj su bili: Fjodor Hitruk,  Boris Butakov,  Valentin Lalanjac,  Tatjna Taranovič,  Vjačeslav Katenočkin.

„Švedske šibice“ Konstantina Judina,  a po scenariju Nikolaja Erdmana

Konstatin Judin snima 1954,  „Švedske šibice“  po istoimenoj priči za koji je scenario napisao čuveni dramski pisac Nikolaj Erdman,  a u filmu su  igrali: Aleskej Gribov,  Andrej Popov,  Mihail Janšin, Tamara Nosova...
 
Prva priznanja donosi „Vetropir”

Prvi film snimljen po nekom Čehovljevom delu koji  je dobio priznanje na  inostranom festivalu bio je „Vetropir“ (Poprigunя 
u režiji Samsona,   a u pordukciji Mosfilma  1955. g.  sa Sregejem Bondarčukom,  Ljudmilom Celikovskom, Vladmirom Družnikovim,  Jurijom Leonidovim... Film je dobio nagradu „Srebrni lav Svetoga Marka prvog stepena“ na Vencijanskom festivalu 1955. kao i nagradu filmske kritike za nabolji inostrani  fim na ovoj smotri. 

Nagrade su  „zadesile“ i kratkometražnu „Vešticu“ Aleksadra Abramova 1958.

Odmah nakon „Vetropira“  nagrada je „zadesila“ još jednu ekranizaciju Čehovljeve priče.  To se desilo kratkomteražnom umentičkom filmu ALeksnadra Abramova „Veštica” snimljenom 1958.  godIne po priči Antona Pavloviča istog naslova,   u kome su glavne uloge igrali Erast Garin, Ala Larionova, Nikolaj Ribnikov,  Nikolaj Kuzmin .  Nakon tri godine od kad je snimljen,  film je 1961.  prikazan na Međunarodnom fimskom festival u San Francisku  gde je nagrađen kao nabolji film kratkog metra,  dobio Gran pri,  a Erastu Garinu je dodeljena diploma za najbolju mušku ulogu. Ali,  to nije bilo sve. Čehovljeva i Abramovljeva „Veštica“ je ovenčana specijalnom nagradom na dva  televizijska međunarodna festivala – u Kanu i Monte Karlu.

Period Josifa Hejfica –tri ekranizije Čehova i nagrade na festivalima u Kanu,  Veneciji,  Londonu,… do „Srebrne ploče“ u Čikagu

Nailazi  period kad Čehovljeve likove,  priče,  i posbeno atmosferu na celuloidnu traku prenosi pozanti reditelj Josif Hejfec,  jedan od onih filmskih stvaralaca koji Čehovljevom   delu prilazi studioznio,  negujući soptveni stil u prevođenju  dela velikog pisca  na autentični filmski jezik.

Prva od ukupno tri ektranozacije  koje je uradio Josif Hejfic  bila jhe „Dama sa kučencetom” 1960. g. za tumače dve glavne uloge Hejfic je angažovao poznate sovjetske glumce Alekseja Batalova  i Iju Savinu kojoj je to bio debi na  velikom ekranu. 

Uspehu filma koji će uslediti doprineli su i interpretatori ostalih uloga: Nina Alisova, Pantelejmon Krimov,  Jurij Medvedev, Vladimnir Ernberg  i Jakov Gudkin.

Na međunarodnom festivalu u Kanu  1960.  „Dama  s kičencetom…” je zajedno sa „Baladom o vojniku” legendarnog Gerogija Čuhraja  dobila nagradu za najbolji program, a reditelju Hejficu je  na Međunarodnom  festival  najboljih filmova  u Londonu dodeljena  počasna diploma za režiju.

Šest godina nakon ovog velikog uspeha Josif Hejfic  po priči „Jonič” svog  najomiljenijeg pisca,  a na  osnovu sopstvenog scenarija snima film „U gradu S…” (1966.) u kojoj angažuje veliku ekipu prvoklasnih sovjetskih pozorišnih i fimksih glumica kao što su Aleksej Batalov,  Ija Savina, Andrej Popov,  Anatolij Papanov  i drugi.

Godinu dana kasnije  film je prikazan na međunarodnom festivalu u Rimu  dobivši nagradu “Kapitolski Jupiter“.

Po  treći put Hejfic se vraća Čehovu 1973.   kad ekranizuje njegovu priču „Duel” dajući svom  filmu naziv „Loši dobri čovek” u kome je angažovao kultnog sovjetskog glumca,  pesnika  i pevača Vladimira Visokog iz pozorišta Jurija Ljubimova na Taganki. Pored ovog legendarnog umetnika,  muža Marine Valdi, u „Lošem dobrom čoveku“ Hejfic  je angažovao plejadu  glumaca kao što su  Oljeg Dalj, Ljudmila Maksakova, Jurij Medvedev,  Anatolij Azo i drugi.

Na V festivalu nacija održanom 1974. g. uTaorminu (Italija) Visocki je bio ovenčan odličjem „Haridba“ za nabolju mušku ulogu na festivalu, a te iste godine  na X Međuanrdom filmskom festival u Čikagu reditelju Hejficu je dodelejna nagrada „Srebrna ploča“ za umenička dostugnuća u ekarnizaciji Čehvočjevih dela. 

U „međusmeni” snimaju i drugi reditelji

U „međusmeni” između  Hejficovog „filmskog čitanja“ Čehova,  po delima  ovog velikana snimali su drugi reditelji. Tako je 1960.   German Limanov napravio kratki tv film  od priče  „Drama” sa Fainom Ranevskom  i Borisom Teninom,   da bi godinu dana potom priča „Dom sa mezoninom” zahvaljujući reditelju  Jakovu Bazeljanu uz podrškz glumaca  Sergeja Jakovljeva,  Ninele Miškove,  Olge Žiznjeve,  Jurija Leonidova bila preneta  na  filmsko platno.

Tu je i „Dušečka” (1966),  umetnički film,  drama po priči Čehova sa istim naslovom,  u režiji  Sergeja Kolosa  sa Ljudmilom Kastakinom  i Rolanom Bikovim. 

Godine 1969. iz sovjetsle produkcije izlazi  film „Glavni svedok” koji je Adam Mansarov snimio po scenariju Aleksandra Vitova   a     po motivima tri Čehovljeve priče: ”Skver od cevi”, „Sirena“  i „U sudu“ sa Elenom Sanajevom  i Aleksandrom Beljavskim u glavnim rolama.

Andrej Mihalkov- Končalovski  ekranizuje „Ujka Vanju“ za koji dobija „Srebrnu  školjku“ u San Sebestijanu, „Srebrnu sirenu“ u Sirentu i „Srebrnu medalju“ u Milanu

Prvu veliku Čehovjevu dramu,  „Ujka Vanju“ ekranizovao je Andrej Mihalkov–Končalovski, (sin autora sovjetske i ruske himne,  poznatpg dečejg pesnika Sergeja Mihalkova  preminulog  2009,  a rođeni bat oskarovca Nikite Mihalkova) koji je okupio velikane sovjetskog glumišta kao što su Sergej Bndarčuk,  Inokentije Smoktunovski,  Vladimir Zeldin, Irina Mirošničenko, JekatarinaMazurova…

Na Međunaridnon festival u San Sebestijanu (1971.) film je dobio „Srebrnu školjku”,  a godinu dana kasnije na festivalu sovjetskih filmova u Sorentu, Končalovskom je dodeljena „Srebrna sirena”,  da bi mu  na festivalu u Milanu (1974) pridodata „Srebrna medalja. ”

„Moj život“ u tri dela rediteljskog tandema Nikulin-Sokolov

„Moj život“ naziv je jedne Čehovlejve priče po kojoj su 1972. režiseri Grigorij Nikulin  i Viktor Sokolov snimili istoimeni fim  u  tri dela  u kome su se spleli  različiti žanrovi sa dominantnom istorijsko-biografskom dramom. Glavne uloge bile su poverene Stanislavu Ljubšinu, Alisi Frojndlih,  Margariti Terhovoj.

„Mehanički pijanino” Nikite Mihalkova  (1977.) sa motivima iz sedam Čehovljevih priča koji mu donosi „Veliku zlatnu školjku” iz San Sebastijana i još tri nagrade  sa međunarodnih festiavala

Jedan od naboljih filmova snimljenih po  Čehovu je „Nezavršena drama za mehanički pijaninio“ reditelja Nikite Mihalkova (1977.)

U filmu su  korišćeni motivi čak iz sedam Čehovjevih priča „Bez očevine“, „Na majuru”,  „Nastavnik književnosti“, „Moj život”, „Tri godine“ i „Komad bez naziva“.

U brojnoj glumačkoj ekipi isticali su se  sam reditelj,   zatim Aleksandar Kaljagin, Elena Solovej,  Antonina  Šuranova, Natalija Nazarova…U filmu je  zvučala  muzika  Gaetana Donicetija,  Franca Lista, Sergeja Rahmanjinova.

Nagrade  i nominacije:  1977. - MFF u Krathenu (Specijalna nagrada žirija Aleksnadru Kaljaginu); u San Sebastijanu Nikita Mihalkov dobija „Veliku zlatnu školjku“ za režiju,  1978: na međunarodnom festival autorskog filma   u Beogradu Mihalkovu je dodlejen Gran pri Saveza filmskih i televizijskih umetnika Jugoslavije, na MFF u Čikagu Mihalkov je dobio „Zlatnog Hjuga“,   a te iste godinre dodlejena mu je i nagrada „David Donatelo”.

Nikita Mihalkov će  1987.  g. snimiti još jedan film čiji je scenario (Aleksandar Adabašin) inspirisan pričom velikog ruskog pripovedača  i  drmaksog pisca.

„Oči čornije“ Mihalkova sa Marčelom Mastrojanijem  (nagrada na Kanskom festivalu za najbolju mušku ulogu)

Bile su to „Oči čornije”  po motivima priče „Dama sa kunčecetom” koja je reditelju Josifu Hejficu pre 27 gidina donela eliku uspeh u Kanu.  Scenariso je napsiao Aleksnadar Adabašjan,  a film je realizovan u produkciji filmskog progarama RAI (Radiotelevisone Italiana).

Mihalkov je  pored dvadsetak sovjetskioh glumaca  među kojima su bili  Inokentije Smoktunovski, Eelena Safonva,  Vsevold Larionov anagažovao  u to vreme u filmkom gledalištu jednog od najpopuranijih   i svakako najlepših  glumaca na svetu Italijana Marčela Mastrojanija  koji je na Kanskom filmskog festivalu  te godine dobio nagardu za najbolju mušku ulogu.  Snimatelj je bio Frako di Đakomo,   muzika Fransis LejIz.

Između dva ostvarenja Nikite Mihalkova,  u Sovjetskom Savezu   je  po motoivima Čehova   snimljeno desetak filmova

Osam priča za „Smešne ljude“ (Malo li je?)

Reditelj Mihailo Švejcer  je „Smešne ljude“ (1977) snimio koristeći motiv  iz  osam priče,  od „Razgovra čoveka sa psom” do „Debelih i mršavih”, a u filmu je prozvučala dirljiva muzika Isaka Švarca.  Nastupala je cela četa glumaca sa Jevgenijem Leonovim i Nalijom Gunadarovom kao komandirima.

TV film-balet „Anjuta“ (1982.) po motivima pripovetke „Ana na vratu“

Aleksander   Belinski i Vladimir Vasiljev  realizovali  su 1982.  prema priči „Ana na vratu“ televizijski film-balet „Anjuta” sa koreografom Vladimirom Vasiljevim i kompozitorom Valerijem Gavrilinim,  dok su  glumački ansambl  predvodil  Jekatarina  Maksimova  i  Vladimir Vasiljev,  jedan od reditelja. 

„Ko je šta u gubernijskom životu“ –ne zna se

"Ko je šta u gubernijskom životu“ naziv je fima kojim je Boris Ganatar 1983.  za televizijsko izvođenje adaptirao  više Čehovljevih  vodvilja i ranih priča među kojima su „Svadba“,  „Jubilej”, „Prosidba” i  druge,  a glumačku ekipu su predvodili Lija  Ahedžakova i Jurij Bogatirjev.

Od „Volođe velikog,  Volođe malog“ pa sve do „Moje mile i nežne stvari“
 
Režiser Vjačeslav Kristrpofovič  je (1985.) je ekranizovao priču “Volođa veliki,  Volođa mali “.

Dve godine kasnije  scenarista i reditelj Emil Lotjanu je za film prilagodio priču „Dama u lovu“ od koje je naparvio tragičnu melodrama pod nazivom „Moja mila i nežna zver“,  s Galinom Beljejevom i Oljegom Jankovskim u glavnim rolama, po oceni filmske kritke jedno od najupešnijih „prevođenja“ Čehova na filmski jezik.  Ovaj  film  je postao poznat  i po muzici Jevgenija Dogi, koja je postala klasika sovjetske  umetnosti  komponovanja. 

Visoka likovnost „Crnog monaha” i nagrada za kameru u Veneciji,  I „Žorž Sadul“ u Francuskoj

Po priči  „Crni monah”  reditelj Ivan Dihovnični snima istoimeni film (1988),  mističnu dramu  u kojoj su posbeno izraženi detalji i likovna rešenja  za koja je snimatelj Vadim  Jusov, kao i film u celini  dobio nagradu za kameru  na festivalu u Veneciji,  a u Francuskoj mu je dodeljena nagrada „Žorž Sadul”.

Zapažene kreacije su ostvarili Tatajana Drubič, Stanisalv Ljubšin,  Petar Fomenko  i drugi glumci.

Dva filma van Rusije- „Ujka Vanja“ – „Cutry Liefe“ u Australiji i  „Vamiy  on 42” u  SAD

Van Rusije su snimljena dva flima po Čehovu:  u Australiji I SAD.

Majkl Blejkomor u Australiji 1994. g.  ekranizovao „Ujka Vanju” pod nazvom „Seoski život“ (Cuntry liefe) u kojoj se osnovna sižejna linija poklapa sa Čeovljevom,  samo što se  radnja zbiva na drugom mestu i u drugom vremenu. Kompozitor je Piter Best,   snimatelj Stiven Vindon,  a u filmu se pojavljuju Sem Nil,  Greta Skaki,  Patriša Kenedi.

Luj Mal je te iste godine u SAD ekranizovao takođe „Ujka Vanju” po scenarijuAndreja Gregorija i Dejvida Memeta. Film se zvao „Vanja (kupatilo) u  42.  ulici“ (Vaniy On 42nd Street).
U filmu glumci jednog bankrotiranog pozorišta u 42. ulici u Njujorku održavaju probe „Ujka Vanje”. Muzku je napisao Džošua Redman,  a uloge su tumačili:  Džuliana Mur, Fibi Brend, Lini Koen, Džordž Gejns, Lari Pajn…

„Prestenčić zlatni i buket rumenih ruža“ (ko bi rekao) – „Iz jaruge“

„Prsetnčić zlatni, buket rumenih ruža” je naziv fima koji je po motivima priče „U jaruzi“ 1994. za Lenfilm snimio Dmitrij Dolinjin sa Elenom Korikovom,  Viktorom Pavlovim,  Srgejem Juškevičem u glavnim ulogama.  Na  festivalu „Mladi  film Rusije” održanom 1995. Elena Koriklova je nagrađena za najbolje odigranu žensku ulogu,  a godinu dana kasnije reditelju Dolinjinui glimcima Eleni Korikovoj i Sergeju Juškeviču dodlejenje su nagrade filmske štampe „književnost  i film” za „vernost ruskoj klasičnoj literaturi”.
       
Čehovski motivi Kire Muratove

Godine 2002. klasik rukske kinomatografije,  Kira Muratova,   je snimila jedan od najnagrađenijih ruskih filmova uopšte „Čehovske motive” slobodno interoretrajući sižeje iz priče Teški ljudi i nedovršene drame veikog pisca „Tatajana Rjepina“. Tragedija se dešana naporedo sa bezalenom komedijom, snimljena je u realnom vremenu, nastupaju izvođači trupe „Maske-šou” i mnogi drugi u ovom  neočekivnom filmu nastanjenom sve samim parardoksima. Izvanredne kreacije  su ostavrili Žan Daniel,  Natalija Buzko,  Sergej Behtjorov,  Geogije Delijev,  Nina Ruslanova, Aleksandr Bakširov. Dug je spisak nagrada koji je ovaj film Kire Muratove dobio. Najpre treba pomeniti nagradu žirija ruske filmske štampe na XXIV Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu,  zatim nagradu za najbolju režiju na X festivalu ruskog filma „Prozor u Evropu” u Viborgu, a nije ga mimoišla ni Nacionalna  nagrada filmske kritike „Zlatni Oven” - 2002. g za najbolju režiju. Onda je usledila nagrada IX festivala „Književnost i fim” Muratovoj  za obostrano oećanje savremenosti  pri čitanju Čehova,  koju je pratila  i nagrada za „najbolju umetničku izradu kostima” (Ruslan Hvastov”),  pa Nacionalne  kinomatogrsđafske nagrade „Nika“ za 2002. g. 
Film „Čehovski  motovi“ je učestvovao na 37.  Međunrdonom fimskom festival u  Karlovim Varima.

„O ljubavi” i druge  priče (zar treba još koja)

Ekranizacija Čehovljevih dela se nstavlja.
Sregej Solovjev 2003. g.  snima film sa naslovom „O ljubavi” po motivima tri priče Antona Pavloviča: „Doktor”,  „Medved” i „Volođa “.

Kako je objasnio sam reditelj,  sjedinjujći u jednu celinu veoma različite priče i po sadržaju i po stilu, on je pokušao da protumači „čehovsko shvatanje ljubavi”.

Film je okupio veličanstevni glumački ansambl u kojemu se posebno istakli Tatajana Drubič, Aleksandr Abdulov, Jevgenija Krukova, Aleksnadr Zbrujev,  a takođe  i Kiril  Birkin koji je u vreme snimanja filma bio učenik X rareda srednje škole. Muziku je komponovao Andrej Golovon,  a snamatelj je bio Jurij Klimenko.

Poslednji film po Čehovu snimljen je 2009- godine. g. „Paviljon  broj 6”,  reditelja Karena Šahnazarova, koji je zajedno sa Aleksandrom Borodjanskim i autor scenarija.
Fabularna osnova iz pripovesti je sačuvana,  a radnja filma je preneta u današnje vreme.

Film je premijerno prikazan 3. septembra 2009,  učestvovao je na beogardskom FESTU i proglašen za najbolje filmsko ostavrenje na festival u Portu (Portugalija).
 U galvnim ulogama  su nastupali  Vladimir Iljin, Aleksej Vertkov,  Aleksandar Pankratov-Čorni, Jevgenije Stučkin,  Aleksej Žarkov…

 

Branko Rakočević