Projekat destrukcije 11. deo

Kriza zapada

Kad su postali svesni planetarne situacije, među obrazovanim demokratama je nastupilo stanje obamrlosti. Nije bilo jasno šta da se radi. Ispostavilo se da su oni, koji su mislili da predstavljaju napredni deo čovečanstva, u stvari najobičniji primitivci, koji svetska dešavanja mere merilima svakodnevice i zbog toga dolaze do netačnih rezultata. U suštini, oni su postali taoci tog procesa. Neko je, koristeći te slepe borce za demokratiju, oslobodio po društvo veoma opasne energije.
Nekada harmonična društvena piramida, zasnovana na principu slobode religioznog smisla, posle demontiranja njenih ključnih oslonaca i njihove zamene slobodom humanističkog shvatanja, pretvorila se u gomilu otpada. Burna transformacija društva u bezobličnu masu imala je za posledicu ne samo gubljenje orijentira, već i njihovu zamenu. Ono što je belo postalo je crno, a crno je postalo je belo.
U novoj situaciji niko nije želeo da vlast shvati kao obavezu i služenje, uprkos tome što, po količinskim merama, briga o narodu donosi veću ukupnu korist, nego njegova pljačka. Ali najamni radnik nije u stanju da vodi brigu o tome. To je protivrečno njegovoj prirodi i situaciji u kojoj se nalazi. Samo domaćin može da dugoročno vodi brigu o domaćinsvu. I to domaćin sa odgovaraćim misaonim opsegom koji sagledava problem u celini.
Demokratija ne pruža šansu da neko postane domaćin. Na vlast, koja je ranije doživljavana kao očinska obaveza koja pripada samo najsnažnijima, ustremili su se grabežljivci. Energija elite, potencijalno namenjena za stvaranje, našavši se u neprirodnim uslovima, usmerava se na uništavanje. Aristokrata se od plemenitog ratnika pretvara u nemoralnog bandita, čiji potomci se pretvaraju u «gliste». Sloboda se pretvara u haos, jer su demokrate zahtevale da se ona ne tretira kao stanje duha, već kao mogućnost povlađivanja instinktima i strastima. Ideja služenja društvu zamenjena je idejom pljačanja društva. Najsnažniji i najtalentovaniji ljudi pretvaraju se, slikovito govoreći, iz imunih ćelija u maligne ćelije društva. Umesto da izgrađuje uslove, pod kojima se ambiciozne ideje realizuju kroz jačanje društva, sistem nudi obrnuta pravila igre. Realizacija ambicioznih ideja nije moguća ni na koji drugi način već putem «razjedanja» društva.
Čovečanstvo mora da se nosi sa sistemskim kvarom, koji je posledica fundamentalnih grešaka u konstrukciji. Gledano sa strane izgleda kao da su najsnažniji ljudi (imune ćelije), iz nekog razloga odjednom poludeli i umesto da štite narod (organizam), oni ga napadaju i uništavaju. Narod nije u stanju da se zaštiti od moćnih, kao što dete nije u stanju da se zaštiti od odraslog. I što više mogućnosti imaju ludaci, tim se više širi njihova aktivnost. To je začarani krug koga može prekinuti samo snaga koja stoji van sistema.
Niče je govorio demokratama-primitivcima: «Bog je umro! Vi ste ga ubili, ali stvar je u tome što vi čak toga niste ni svesni». On je verovao, da će zapad naći izlaz u stvaranju nadčoveka. Tu ideju su prihvatili fašisti. Hajdeger, koji je najpre želeo da bude firerov filozof, gledajući iznutra fašizam, ogledalo potrošačke civilizacije, došao je do još strašnijeg zaključka. Ispostavilo se da je fašistički «nadčovek» običan primitivac, koji, ako čemu i stremi, stremi ka stanju nadpotrošača, glasajući za onoga za koga «treba da se glasa». On je prevazišao svaku potrebu za smislom i savršeno se uklopio u stanje potpunog besmisla i apsolutnog apsurda.