Orden za trubača Gvozdenog puka

Za čuveni Gvozdeni puk vezuju se mnoga junačka dela, a jedno od njih odnosi se na trubača Rustema Sejdića, koji je mimo komande odsvirao poziv na juriš srbskoj vojci. Ne samo što nije kažnjen po strogim vojnim pravilima već je za taj prekršaj odlikovan ordenom. Rustem je deda čuvenog trubača Fejata Sejdića iz Bojnika, rođen 3. januara 1892.

Istoričar Dobrosav Turović je u knjizi „Junaci gvozdenog puka” zabeležio kazivanje junaka Vlastimira Ilića, koji je potanko ispričao kako se to dogodilo.



„Gvozdeni puk je predstavljao jednu od gvozdenih pesnica naše stare srpske vojske. Gde se pojavi, tu neprijatelj po pravilu nije mogao, čak i ako dobro iskrvari, da prodre. U noći između 29. i 30. oktobra 1916. puk je bio određen da zaustavi neprijatelja koji je nadirao sa Kajmakčalana sa ciljem da nas potisne. Protivnici su nam bili bugarski vojnici iz takođe poznate Rilske divizije, svi odabrani, krupni ljudi koji su dobro baratali bombama i kamama. Tri puta su protivnici te noći jurišali i tri puta isterivali našu vojsku iz rovova. Treći put je situacija bila sasvim ozbiljna – zamalo da naše oteraju u Crnu reku. U odlučnom momentu, odjednom, poletno i gromoglasno začu se zvuk trube koji je pozivao na juriš. Kao da nas je neko povukao napred, kao da se tamo ne gine. Jurnuli smo i postigli uspeh.



Kada je svanulo, postade nam jasno zbog čega je to neprijatelj onako besno jurišao, kao retko kad ranije: tu na poprištu bitke, među leševima neprijateljskim, naiđosmo na bure prepuno ruma. Ostade to, međutim, zagonetka za mnoge, a ponajpre za komandanta puka Dimitrija Milića, po čijem je naređenju oglašen onaj juriš. Rastrčaše se oficiri i stvar se završi na Rustemu, Ciganinu rodom iz Jablanice. Njega dovedoše pravo pred pukovnika Milića.



– Ko je tebe ovlastio – pita strogo komandant Gvozdenog puka – da upotrebiš tu tvoju trubu i daš znak za juriš?

Rustem zatrepta očima, ali onda reče otresito: – Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali.

Komandant šmrknu i naredi da se iz štaba odmah donese orden za Rustema.”

Momčilo Momčilović,