Amfilohije: NA­TO glav­ni ``ku­var`` po­ko­lja u svetu i kod nas

Se­lo Mi­lo­še­vi­ći kod Plu­ži­na na­kon vi­še ve­ko­va po­no­vo je do­bi­lo cr­kvu, sa­gra­đe­nu na te­me­lji­ma ne­ka­da­šnje ko­ja je, ka­ko se pret­po­sta­vlja, iz­gra­đe­na kra­jem 13. i po­čet­kom 14. ve­ka. Sve­ti­nja je po­sve­će­na Sv. ve­lo­ko­mu­če­ni­ku Pro­ko­pi­ju, a čin osve­će­nja oba­vio je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je sa sve­šten­stvom i sve­šte­no­mo­na­štvom u pri­su­stvu broj­nih ži­te­lja Mi­lo­še­vi­ća i okol­nih se­la Pi­ve. Sv. Pro­ko­pi­je, be­se­dio je ju­če mi­tro­po­lit, bio je ču­de­san po svo­joj te­le­snoj i du­hov­noj le­po­ti, ali je bio u slu­žbi ca­ra Di­o­kle­ci­ja­na ko­ji je ga po­slao sa od­re­dom da ubi­ja hri­šća­ne u Alek­san­dri­ji. Na pu­tu do ta­mo ja­vio mu se Go­pod i uka­zao mu se kri­stal­no sjaj­ni krst, na­kon če­ga se Pro­ko­pi­je od­re­kao voj­vod­stva i ob­ja­vio da je hri­šća­nin. Od­re­kao se, is­ta­kao je mi­tro­po­lit, svih onih ko­ji su hri­šća­ne pro­ga­nja­li i ubi­ja­li, a hri­šća­ni stra­da­ju i da­nas. U Ira­ku i Si­ri­ji, gde je cr­kva Hri­sto­va bi­la kroz ve­ko­ve, da­nas je ru­še, ka­ko je mi­tro­po­lit is­ta­kao, Agar­ja­ni uz po­moć Evro­plja­na.

– NA­TO je ta­mo glav­ni ku­var to­ga po­ko­lja, kao što je bio i ov­de kod nas. Vi ov­de ko­ji ži­vi­te pam­ti­te na­ro­či­to 1943. Stab­na i Do­la pu­na bo­la. Stra­šna su to vre­me­na bi­la, vre­me­na bra­to­u­bi­la­štva, na­si­lja i evrop­ske ti­ra­ni­je. Ne­mač­ka i ita­li­jan­ska ti­ra­ni­ja, fa­ši­stič­ka, na­ci­fa­ši­stič­ka ti­ra­ni­ja, a mi smo mi­sli­li da je to za­vr­še­no 1945. go­di­ne, i da smo se oslo­bo­di­li i od one dru­ge ti­ra­ni­je, bolj­še­vič­ke de­ve­de­se­tih go­di­na. Ali, šta da ra­di­mo, sa istih onih pro­sto­ra sa ko­jih je do­la­zi­lo na­si­lje, po­no­vo se po­ja­vi­lo, na­ža­lost, i me­đu na­ma zlo i opa­ko se­me bra­to­u­bi­lač­ko, ka­zao je mi­tro­po­lit.

Gra­đan­ski i bra­to­u­bi­lač­ki rat, re­kao je on, na pro­sto­ru BiH i Ko­so­va i Me­to­hi­je, po­no­vo je „za­pr­žio“ NA­TO, či­je vo­đe su ura­di­le isto što i Hi­tler i Mu­so­li­ni, mo­žda čak i go­re, po­seb­no na Ko­so­vu. Ta­da se to zva­la oku­pa­ci­ja, ka­zao je mi­tro­po­lit, a da­nas „oslo­bo­đe­nje Ko­so­va“, a svi oni ko­ji su bra­ni­li otadž­bi­nu na Ko­sme­tu sa­da u u Ha­škom tri­bu­na­lu.

– Oni ko­ji su bom­bar­do­va­li, po­ru­ši­li 150 hra­mo­va, hi­lja­de lju­di po­bi­li, de­se­ti­ne hi­lja­da ku­ća ra­zo­ri­li i na­rod prog­na­li, oni se sad pro­sla­vlja­ju. Da su ne­ka vre­me­na zdra­vi­ja i pa­met­ni­ja, on­da bi Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra pod­ne­le tu­žbu su­du pro­tiv Klin­to­na, Ble­ra i So­la­ne, naj­ve­ćih vla­sto­dr­ža­ca i no­si­la­ca bra­to­u­bi­la­štva u Evro­pi 20. i po­čet­kom 21. ve­ka. Ne znam smem li ja to re­ći, ali to ka­žem s mu­kom i sa bri­gom, da pod­se­tim i nas zbog na­ših ne­sre­ća i na­ših bra­tu­o­bi­la­šta­va da se otre­zni­mo od to­ga zla se­me­na, ali i nji­ma da po­mog­ne­mo da se i oni otre­zne i da nam ne go­vo­re da su to ljud­ska pra­va, po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.

Na­kon sve­te ar­hi­je­rej­ske li­tur­gi­je u no­vo­sa­gra­đe­nom hra­mu osve­štan je i pre­re­zan slav­ski ko­lač, oba­vljen po­men pre­ci­ma ta­mo­šnjih me­šta­na, sa­hra­nje­nim u ne­po­sred­noj bli­zi­ni cr­kve, a br­oj­ni ver­ni­ci pri­su­tu­pi­li su sve­toj ča­ši pri­če­šća.

Cr­kva sa­gra­đe­na za 18 da­na

Bo­ži­dar Ru­žić, pred­sed­nik Cr­kve­nog od­bo­ra se­la Mi­lo­še­vi­ći, za­hva­lio je svi­ma ko­ji su ra­dom i pri­lo­zi­ma po­mo­gli da se cr­kva iz­gra­di. Ru­žić je is­ta­kao da je zna­ča­jan pri­log dao ru­ko­met­ni re­pre­zen­ta­ti­vac Cr­ne Go­re Vla­di­mir Osma­jić, ro­đen u Mi­lo­še­vi­ći­ma, i Zo­ran Osma­jić iz No­vog Sa­da. Po­se­ban do­pri­nos dao je i Ni­ko­la Re­bić sa po­ro­di­com ko­ji je za po­tre­be cr­kve pri­lo­žio i dio svo­je imo­vi­ne. Je­dan od naj­vred­ni­jih ne­i­ma­ra bio je Mi­li­vo­je Osma­jić, a Ru­žić je na­gla­sio da su i broj­ni dru­gi ži­te­lji uče­stvo­va­li u grad­nji, ona­ko ka­ko je i ono­li­ko ko­li­ko je ko mo­gao.

– Cr­kva je iz­gra­đe­na i sta­vlje­na pod krov za 18 da­na. I lju­di dru­ge ve­re da­va­li su nov­ča­ne pri­lo­ge za iz­grad­nju ove cr­kve – is­ta­kao je Ru­žić.

Ini­ci­ja­ti­va za grad­nju cr­kve u Mi­lo­še­vi­ći­ma po­kre­nu­ta je pri­je tri go­di­ne. Knji­žev­nik iz Pi­ve i njen ne­u­mor­ni hro­ni­čar Ko­sta Ra­do­vić is­tra­žu­ju­ći i oslu­šku­ju­ći pri­če do­šao je do po­da­ta­ka da u sta­rom gro­blju u se­lu po­sto­je steć­ci ko­ji su sve­dok ži­vo­ta tog kra­ja još u sred­njo­vje­kov­no vre­me. Ra­do­vić je po­ja­snio da je to i utvr­đe­no ka­da su pro­na­šli steć­ke od ko­jih je­dan pri­pa­da kne­zu Mi­lo­šu, po ko­jem se­lo da­nas i no­si ime.

– Imao sam i bo­go­ja­vlje­nje da se tu na­la­zi i sta­ra cr­kva, pre­kri­ve­na ze­mljom. Mo­jim ro­đa­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma iz ovog se­la is­pri­čao sam to i za­mo­lio ih da se or­ga­ni­zu­je­mo. Iz ze­mlje su se po­ja­vi­li te­me­lji drev­nog hra­ma, pr­o­na­šli smo i ne­što grn­ča­ri­je – is­pri­čao je Ra­do­vić.