O jednakosti srbskoga jezika

Piše Dr Mi­loš Ko­va­če­vić

U na­u­ci o je­zi­ku iz­dva­ja­ju se sa­mo tri bit­na kri­te­ri­ju­ma za od­re­đe­nje iden­ti­te­ta jed­no­ga je­zi­ka. To su: 1) ge­net­ski kri­te­ri­jum, ko­ji se pi­ta o to­me iz če­ga je na­stao je­zik, to jest  ko­ja mu je osno­vi­ca, 2) struk­tur­ni kri­te­ri­jum, ko­ji go­vo­ri ka­kva je gra­ma­tič­ka struk­tu­ra je­zi­ka, i 3) ko­mu­ni­ka­tiv­ni kri­te­ri­jum, ko­ji go­vo­ri o to­me ko­li­ko je da­ti je­zik ra­zu­mljiv go­vor­ni­ci­ma dru­go­ga je­zi­ka.

Kad ta tri kri­te­ri­ju­ma pri­me­ni­mo na srp­ski je­zik, za­klju­ču­je­mo da je to za­pra­vo je­zik ko­ji je Vuk na osno­vu is­toč­no­her­ce­go­vač­kog no­vo­što­kav­skog di­ja­lek­ta stan­dar­di­zo­vao i ko­di­fi­ko­vao za sve one ko­ji njim go­vo­re, a zvao ih Sr­bi­ma tri­ju za­ko­na: Sr­bi­ma „za­ko­na grč­ko­ga“, Sr­bi­ma „za­ko­na rim­sko­ga“ i Sr­bi­ma „za­ko­na mu­ha­me­dan­sko­ga“. Vuk je i sma­trao i do­ka­zao, a što je pri­hva­ti­la i sva „uče­na Evro­pa“ nje­go­vo­ga vre­me­na, da su svi Sr­bi što­kav­ci, ali isto­vre­me­no i da su svi što­kav­ci (ta­da bi­li) Sr­bi. Me­đu­tim, ni u Vu­ko­vo do­ba kao ni da­nas svi Vu­ko­vi Sr­bi ni­su hte­li da se zo­vu Sr­bi­ma. U go­to­vo dve­sto­go­di­šnjem ho­du srp­skog je­zi­ka (od Vu­ka do da­nas) de­lo­vi što­kav­ske je­zič­ke za­jed­ni­ce pro­gla­si­li su se po­seb­nim na­ro­di­ma. Dva de­la na osno­vu ver­skih kri­te­ri­ju­ma: Hr­va­ti i Mu­sli­ma­ni, s tim da ovi po­sled­nji se­bi sa­da na­de­nu­še ime Bo­šnja­ci. Tre­ći deo, iako ver­ski po­du­da­ran sa Sr­bi­ma, ta­ko­đe se pro­gla­si po­seb­nim na­ro­dom – Cr­no­gor­ci­ma. I što je naj­in­te­re­sant­ni­je, svi srp­skom Vu­kov(sk)om je­zi­ku uki­nu­še srp­sko ime i pre­i­me­no­va­še ga u tzv. hr­vat­ski, bo­san­ski/bo­šnjač­ki i cr­no­gor­ski je­zik.

Ni­je­dan od tih iz Vu­ko­vog srp­skog je­zi­ka iz­ve­de­nih „je­zi­ka“, me­đu­tim, ni­je raz­li­čit od srp­skog je­zi­ka: oni sa srp­skim de­le istu i osno­vi­cu, i gra­ma­tič­ku struk­tu­ru (npr. isti broj pa­de­ža, isti broj gla­gol­skih ob­li­ka i sl.), ta­ko da či­ne je­dan lin­gvi­stič­ki isti je­zik. To kon­sta­tu­ju i lin­gvi­sti ko­ji „za­stu­pa­ju“ te je­zi­ke. Ta­ko po­zna­ti hr­vat­ski lin­gvi­sta Ivo Pranj­ko­vić na­gla­ša­va da su „na stan­dar­do­lo­škoj ra­zi­ni, hr­vat­ski, srp­ski, bo­san­ski, pa i cr­no­gor­ski je­zik raz­li­či­ti va­ri­je­te­ti, ali isto­ga je­zi­ka. Da­kle, na či­sto lin­gvi­stič­koj ra­zi­ni, od­no­sno na ge­net­skoj ra­zi­ni, na ti­po­lo­škoj ra­zi­ni, ra­di se o jed­no­me je­zi­ku, i to tre­ba ko­nač­no ja­sno re­ći.

"Ako se ne­tko s tim ne sla­že, ne­ka iz­lo­ži ar­gu­men­te“. Ali­ja Isa­ko­vić, je­dan od tvo­ra­ca tzv. bo­san­skog je­zi­ka, kon­sta­tu­je da „iz­me­đu bo­san­skog, hr­vat­skog i srp­skog je­zi­ka ne­ma su­štin­ske raz­li­ke“, dok cr­no­gor­ski lin­gvi­sta Igor La­kić, osve­tlja­va­ju­ći me­sto „cr­no­gor­skog“ u si­ste­mu no­vo­na­sta­lih „je­zi­ka“, ka­že: „Ima­ju­ći na umu raz­ma­tra­nje o je­zič­kom iden­ti­te­tu, za­klju­ču­je­mo da se no­vo­na­sta­li stan­dard­ni je­zi­ci raz­li­ku­ju sa­mo u sim­bo­lič­kom, vri­jed­no­snom smi­slu, dok struk­tu­ral­no i ge­net­ski oni pri­pa­da­ju jed­nom je­zič­kom si­ste­mu“. Osta­je on­da pi­ta­nje ka­ko to mo­gu po­sto­ja­ti „če­ti­ri je­zi­ka“ ko­ji su po lin­gvi­stič­kim iden­ti­tet­skim kri­te­ri­ju­mi­ma je­dan te isti je­zik?

Ko­li­ko su ti je­zi­ci ko­ji su na­sta­li pre­i­me­no­va­njem Vu­ko­vog srp­skog je­zi­ka za­i­sta po­seb­ni, mo­žda naj­bo­lje po­ka­zu­ju dva pri­me­ra. Pr­vi je pri­mer Fa­ti­me Pe­le­sić-Mu­mi­no­vić, ko­ja je, ka­ko ka­že bo­šnjač­ki lin­gvi­sta Mit­had Ri­đa­no­vić, Bo­šnja­ke „obru­ka­la u su­sjed­noj dr­ža­vi“, jer je, Ri­đa­no­vi­će­ve su re­či, „sje­la i pre­pi­sa­la od ko­ri­ca do ko­ri­ca je­dan be­o­grad­ski udž­be­nik srp­sko­hr­vat­skog za stran­ce“ i sa­mo mu na ko­ri­ca­ma uda­ri­la ime „bo­san­skog je­zi­ka“.

Dru­gi slu­čaj, slu­čaj tzv. cr­no­gor­skog je­zi­ka, još je sra­mot­ni­ji. Cr­no­gor­ci su se­bi do­pu­sti­li da sa­mo pro­me­ne na­slov jed­noj gra­ma­ti­ci „hr­vat­skog je­zi­ka“ i pro­gla­se je Gra­ma­ti­kom cr­no­gor­skog je­zi­ka. Upra­vo ti pri­me­ri po­ka­zu­ju da ti je­zi­ci za­pra­vo ni­su po­seb­ni je­zi­ci, ne mo­gu se iden­ti­fi­ko­va­ti kao je­zi­ci po iden­ti­tet­skim je­zič­kim kri­te­ri­ju­mi­ma. Kao da su­šti­nu nji­ho­vog je­zič­kog „po­sto­ja­nja“ po­ga­đa­ju afo­ri­zmi A. Čo­tri­ća „Ko go­vo­ri bo­san­ski i cr­no­gor­ski je­zik, taj si­gur­no zna i ame­rič­ki, austrij­ski, bra­zil­ski i ar­gen­tin­ski“, i A. Balj­ka – „Hr­va­ti, Bo­šnja­ci i Cr­no­gor­ci go­vo­re je­zi­kom ko­ji od­lič­no raz­u­me­ju Sr­bi jer im je ma­ter­nji“. Ti je­zi­ci ni­su „lin­gvi­stič­ki je­zi­ci“, ne­go „po­li­tič­ki je­zi­ci“.

A „po­li­tič­ki je­zi­ci“ su oni ko­ji su sa­mo ime­nom je­zi­ci, jer ne udo­vo­lja­va­ju ni­jed­nom od na­ve­de­nih lin­gvi­stič­kih kri­te­ri­ju­ma iden­ti­fi­ka­ci­je „lin­gvi­stič­kog“ je­zi­ka. Zbog to­ga „pre­i­me­no­va­nje“ jed­no­ga je­zi­ka ne zna­či isto­vre­me­no i po­sto­ja­nje dru­gog je­zi­ka. To zna­či da ni pre­i­me­no­va­nje Vu­ko­vog srp­skog je­zi­ka ni­je do­ve­lo do na­stan­ka no­vih je­zi­ka, ne­go sa­mo do na­stan­ka raz­li­či­tih ime­na za srp­ski je­zik.

Da­nas za­to ter­min srp­ski je­zik u (so­cio)lin­gvi­sti­ci ima dva zna­če­nja. On je ob­je­di­nja­va­ju­ći ter­min za sve sa­mo de­li­mič­no nor­ma­tiv­no raz­li­či­te va­ri­jan­te Vu­kov(sk)og srp­skog je­zi­ka, ali i po­seb­na nor­ma­tiv­na va­ri­jan­ta tog ob­je­di­nja­va­ju­ćeg je­zi­ka, va­ri­jan­ta ko­ja se u ne­kim nor­ma­tiv­nim re­še­nji­ma raz­li­ku­je od ono­ga što pro­pi­su­je „hr­vat­ska“, „bo­šnjač­ka“ i „cr­no­gor­ska va­ri­jan­ta“.

Da je da­na­šnji srp­ski je­zik nad­re­đen svim svo­jim va­ri­jan­ta­ma, vi­di se i po to­me što on je­di­ni ima nor­ma­tiv­na oba knji­žev­na iz­go­vo­ra (i ekav­ski i ije­kav­ski), dok nje­go­ve va­ri­jan­te ko­je se zo­vu „hr­vat­ski“, „bo­san­ski/bo­šnjač­ki“ i „cr­no­gor­ski je­zik“ ima­ju kao nor­ma­ti­van sa­mo ije­kav­ski iz­go­vor. Isto je i sa pi­smom, iako je ći­ri­li­ca je­di­no srp­skim usta­vom pro­pi­sa­no slu­žbe­no pi­smo, u srp­skom je­zi­ku se ko­ri­sti i ći­ri­li­ca i la­ti­ni­ca (čak ne­u­po­re­di­vo vi­še la­ti­ni­ca), dok osta­le nje­go­ve va­ri­jan­te pro­pi­su­ju sa­mo la­ti­ni­cu kao pi­smo.

Za­to da­nas srp­ski je­zik, kao nor­ma­tiv­no po­li­cen­tri­čan je­zik, u srp­skoj fi­lo­lo­gi­ji ima zna­če­nje i srp­skog je­zi­ka i srp­skih je­zi­ka, tj. on ob­je­di­nja­va sav srp­ski Vu­kov(sk)i je­zik bez ob­zi­ra na raz­li­či­ta ime­na svo­jih va­ri­ja­na­ta.

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i FI­LUM-a u Kra­gu­jev­cu

Dr Mi­loš Ko­va­če­vić,