Tragična sudbina velikih ruskih pesnika (11.) - Pasternak

. U   domu svojh roditelja   sreo se jednom  sa grofmTolstojem  koji je  došao da sluša pesnikovu majku,  pijanisitkinju Rozalinu  Pasternak, a česti gosti su bili i Levitan,  Serov,  Skrabin, Rilke…

. Najpre učio slikarstvo, a pet godina studirao komponovanje na  moskovskom konzervatorijumu

. U Malburgu studirao filolozofiju kd profesora Germana Kogena

. Od tridesetih godina prevodilaštvo mu postaje  glavna preokupacija: prevodi Šekspira,  Getea,  Kitsa,  Bajrona,  Šilera, gruzijske pesnike

Pre tačno 55 godina,  30. maja 1960.  g,  u svojoj vili u Perdelkinu kod Moskve,  umro je jedan od najvećioh ruskih pisaca XX veka,  Boris  Leondovič Pasternak,   dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1958. )

 Odrastao i odnegovan u porodici umetnika,  oca slikara i majke pijnistkinje

 Pasternak,   je rođen 10.  februara 1890. g.   u Moskvi  u jevrejskoj porodici. Otac mu je bio slikar,  a majka pijanistkinja,  pa je od ranog detinjstva bio okružen umetnošću: pesnik je rastao  u  itelektualnom krugu prijatelja njegovih roditelja:  slikara,   muizčara,  pisiaca.  Tako se u detinjstvi sretao u svom domu sa Levitanom, Serovim, Skrabinom,  Rilkeom,   mnogim drugim  poznatim umetnicima. U kući u kojoj je odrastao često su priređivani koncerti,    izložbe,   čitanja novih književnih dela.

U dom Pasternakovih dolazio L. N.  Tolsotoj da sluša muziku koju je izvodila Borisova majka,  pijanistkinja  Rozalija Pasternak

Boris Leonidovič  je govorio da se 24.  februara 1894.  seća bez  velikih uzbuđenja: taj dan je zapamtio zato što je u goste u dom Pasternaka došao  grof Lav   Nikolajevič Tolstoj da sluša muziku.  Za kalvirom je sedela  Boisova majka Rozalija Pasternak.

Boris Leondovič je najpre učio slikarstvo,  da bi se zatim   od 1903-1908.  potpuno posvetio  karijeri kompozitora,   prolazeći šestogodišnji kurs fakulteta komponovanja na  Konzervatorijumu.

Na studijama filozozofije  u Malburgu  kod profesora   Germana Kogena

Međutim,  1909. godine ostavlja muziku i upisuje se na filozofski odsek Istorijsko-Filološkog fakulteta Moskovskog univerziteta. U proleće 1912.  radi usavršavanja iz filozofije Pasternak je jedan semestar proveo na univerzitetu u Malburgu(Nemačka) slušajući predavanja čuvenog filosofa Germana Kogena.

I mada je filosofiju  veoma uspešno  studirao (nuđeno mu je  da pripremi  doktorsku disertaciju),   posle završetka univerziteta odlučio je da se posveti književnosti.

Pripada futurističkoj grupi „Centrifuga“

Po povratku u Moskvu,  Pasternak  se uključuje u kjniževne krugove,  angažujući se u simbolističkim filozofskim i literarnim kružocima zajedno sa Majakovskim,  Asejevim, Kamenskim,   aktivira se u LEF-u (Levi front umetnosti),   preciznije u  futurističkoj grupi „Centrifuga“.

Njegovi prvi književni koraci  bili su orijentisani prema pesnicima simbilistima-Andreju Belom,  Aleksandru Bloku, Vjančeslavu Ivanovu i Inoknetiju Anenskom.

Uticaj poezije  ruskog modernizma očituje se u prvim dvema njegovim poetskim zbirkama „Blizanac u oblacima“ (1913) i „Iznad barijera“ (1917).

Proslavila ga zbirka poezije „Život,  moj sestra“

Godine 1922. iIzazi mu pesnička zbirka „Život,  moja sestra“ (u ruskom jeziki život je imenica  ženskog roda) koja  mu je donela književno ime i učinila ga poznatim u književnim krugovima  i kod čitalaca.

Od početka 20-godina Boris Pasternak se sve više učvršćivao kao stameno poetsko ime među najznačajnijim figurama sovjetske poezije.

U tom priodu  piše  poeme „Visoka bolest“ (1923-1928), „Devedeset peta godina“ (1925-1926), „Poručnik Šmit“ (1926-1927), roman u stihovima „Spektorski“  (1925-1931).

Godine 1930. izašla mu je povest „Zaštitna povelja“  a dve godine kasnije  pesnička zbirka „Drugo rođenje“ u kojoj autor konačno napušta   futurističku poetiku i prihvata mnogoslojnost stiha i njegovu smislovnu jasnost.

Posvećuje se prevođenju Šekspira,  Geta,  Bajrona,   Šilera,   Kitsa,  savremena gruzijske poezije 

Od 1930-ih Pasternaka skoro i  ne štampaju. Preselivši se 1936. g u letnjikovac u Peredelkino, on se potpuno posveuje prevodilačkom radu.

Od tada pa  do kraja  života prevodilaštvo mu je glavna preokupacija. Preveo je Šekspirove tragedije; „Otela“, „Hamleta“,  „Kralja Lira“, „Magbeta“,  „Romea i Juliju“, Geteovog „Fausta“,  Šilerovu „Mariju Stjuart“, stihove Verelena,  Bajrona,  Kitsa, Rilkea,  a takođe i savremenu i klasičnu gruzijsku poeziju.

Njegovi prevodi Šekspirvih tragedija  na ruski jezik ubrajaju se u najuspelije prevode dela  engleskog genija uopšte. 

Vraća  se pisanju poezije

Godine 1940-41. posle dugog perioda Pastrenak   ponovo počinje da piše stihove:  stavra ciklus „Stihovi o ratu“ i uključuje ih u zbiku „Na ranim vozovima“ (1943).

Posle rata je publikovao još dve kniige stihova „Zemaljski prostor“ i „Izabrani stihovi i poeme“ (obe 1945).

Roman „Doktor Živago“ kruna Pasternakovog  stvaralaštva

Krunom svog stvralaštva sam Pasternak je smatrao roman „Doktor Živago“ na kojemu je radio punih 9 godina: od 1946. do 1955. 

Godine 1956.   predao  je rukopis romana urednicima nekoliko književnih časopisa među kojima i „Zastava“ (Znamя) i „Novi Svet“  (Noviй mir).

U početku je dobijeno odobrenje za štampanje romana, ali su kasnije stigle zabrane „zbog  negativnog odnosa autora prema revoluciji i odsutsva vere u socijalni preobražaj“.

Prvi put je knjiga objavljena u Milanu  u prevodu na italijanski jezik 1957., a do kraja sledeće,  1958. g., bila je prevedena na 18 jezika.

U SSSR-u „Dokotr Živago“ štampan tek nakon 30 godina

U SSSR-u je roman objavljen tek 1988.  Po romanu „Doktor Živago“ je 1956.  snimljen istoimeni film u režiji Dejvida Lina,  a 2002. g. reditelj Đakomi Kaprioti snimio je drugu ekranizaciju ovog,  u to vreme svetskog bestselera.

U Rusiji je 2005.  Aleksnadar Proškin snimio telvizijski serijal od 11 epizoda „Doktor Živago„

Nobelova nagrada za književnost 1958.

Godine 1958.  Borisu Psternaku je dodlejena Nobelova nagrada za književnost sa obrazloženjem „za vidne zasluge u svarmenoj lirskoj poeziji i za književno stvralaštvo na trdicionalnom poprištu velike ruske proze“.  Vlasti i establišment u  Sovjetskom Savezu   su  reagovali kao na  grubu provokaciju,  pa su usledili neviđeni pritisci da se laureat Pasternak odrekne ovog najvećeg svetskog priznanja za literaturu,   kojima je  on morao konačno da se povinuje.

Pre nego što će se odreći Nobelove ngarade,  Pasternaka  su isključili iz Saveza pisaca, pretilo mu je izgnanstvo iz zemlje,  u štampi su ga „čerečili“  kao izdajnika otadžbine.

Tek 1989. g.  diploma i medalja Nobelove nagrade uručene su u Stokholmu pesnikovom sinu Jevgeniju Pasternaku.

Umro od raka pluća  30.   maja 1960.

Boris Pstrenak je umro od raka pluća 30. maja 1960. g. u Peredilkinu.

Osamdesetih godina prošlog veka odnos sovejtskih vlasti prema velikom pesniku,   romanipsicu i prevodicu,  nobelovcu,  počeo je polako da se menja: pesnik Andrej Voznsenski je najpre objavio u „Novom svetu“  sećanja na velikog pisca,  zatim je objavljena dvotomna knjiga Pastrenakovih  stihova u redakciji njegovog sina Jevgenija(1986), a godinu dana kasnije Savez pisaca je poništio svoju  odluku o isključenju autora „Doktora Živaga“  iz ove organizacije.

Prvi državni muzej Borisa Pastrenaka otkriven je 1990. u Čistopolju,  gradu u kojemu je pisac boravio 3 godine u  evakuaciji,   (od 1941-1943, ),  a državni muzej koji nosi njegovo ime otvoren je u pesnikovoj kući u Peredilkinu.

Godine 2005.  Izdvačka kuća „Reč“  mu je štampala sabrana dela  u 5000 primeraka koja je uredio nejgov sin Jvgenije Pastrenak,   rođen u prvom braku sa slikarkom Jevgenijom Lure (1923,).

Ženio se tri puta kao  Dostojevski i Bulgakov

Sa drugom ženom Zinaidom Nejhauz (devojačko ime Jeremejeva,  bivšom suprugom pijaniste Henriha Nejhauza) imao je sina Leonida (1938-1976).

Pasternak se kao  Dostojevski i Bulgakov ženio tri puta.  Njegova poslednja ljubav je bila Olga Ivinska,  koja mu je postala „muza“.  Posvetio joj je mnoge stihove i sve do same pesnikove  smrti vezivali su ih bliski odnosi.


Branko Rakočević