Raška 1915 – kad je Pašić plakao

Srbska vlada je posle povlačenja iz Niša i Kraljeva došla u Rašku. Početkom novembra 1915. godine u tom gradiću okupilo se mnogo sveta. Ulice varoši bile su pune vojnika, civila, engleskih mornara, francuskih bolničara i pripadnika aeroplanskog odreda, stranih diplomata i novinara. Na ulicama su se mogli čuti različiti akcenti i brojni strani jezici.

Povlačenje srpske vojske kroz Srbiju

Stanovnici Raške viđali su tih dana regenta Aleksandra Karađorđevića, premijera Nikolu Pašića i sve viđenije srpske intelektualce kako neraspoloženi prolaze ulicama grada. Postoje sačuvani zapisi koji govore o tome kako je Pašić bio veoma zabrinut i kako je francuskom novinaru Anriju Barbiju izneo najcrnju slutnju da će Raška možda postati grobnica srbskog naroda. Barbi navodi i da je Pašić tada, prilikom susreta na mostu preko Ibra, zaplakao.

Premijer Nikola Pašić u uniformi tokom povlačenja

Situacija u kojoj se našla Srbija krajem oktobra 1915. godine bila je veoma zloslutna. Zauzeti su bili Skoplje i Kumanovo. Pao je Beograd. Osvojeni su Niš i Vranje. Neprijatelj je zauzeo i Kragujevac. Napredovao je dolinom Ibra ka Raškoj. Svedoci kažu da su se tih dana u Raškoj čuli topovi i sa severa i sa juga, što je značilo da su austrougarsko-nemačke ali i bugarske snage u blizini.

Raška je nosila posebnu simboliku, to je dodatno opterećivalo i emotivno činilo još težom situaciju u kojoj su se našle srbska vojska i država. Tu, na toj teritoriji, nastala je srednjovekovna srbska država. Svi su se pitali da li će na toj svetoj zemlji na kojoj je nastala Srbija, sada nestati. Kako francuski novinar Barbi navodi, Pašić je stalno ponavljao da je "Raška zemlja gde smo rođeni".

Drugi svedoci tih dramatičnih događaja navode kako su tih dana kod premijera Pašića pronalazili optimizam i kako im je on govorio da se spas za Srbiju bliži jer mu je javljeno da će ruska vojska od tri stotine hiljada ljudi napasti Bugarsku i tako smanjiti pritisak na Srbiju.

Francuska eskadrila na aerodromu u Raškoj

Malobrojni saveznici koji su početkom novembra krenuli u proboj kod Strumice, poraženi su od strane bugarskih snaga. Postalo je jasno da optimizmu u Raškoj više nema mesta. 

Kuća Kursulića u kojoj je zasedala Vlada Kraljevine Srbije

 Vlada, koja je u Raškoj boravila 13 dana, zasedala je skoro svaki dan. Ukupno je održano čak 11 sednica. Najznačajnije dve sednice održane su 4. novembra 1915. godine. Na tim, sada već možemo reći istorijskim sednicama, odlučeno je da nema predaje, da Srbija neće kapitulirati i da nikakav separatni mir sa Austrougarskom ne dolazi u obzir. Odlučeno je da se "bezuslovno mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, pošto jedino ta politika obezbeđuje ne samo izvršenje nacionalnog zadatka, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje". Na sednici vlade na kojoj su prisustvovali regent Aleksandar kao glavnokomandujući srpske vojske i vojvoda Putnik, načelnik Generalštaba, zauzet je jedinstven stav da se ide u borbu i povlačenje do konačne pobede. Tada je odlučeno i da će se vojska, ako bude trebalo, privremeno povući i sa teritorije Kraljevine Srbije.

Zarobljeni Srbi pošto su Austrougari zauzeli Rašku

Zanimljivo je da su se tih dana u Raškoj našle i vrlo značajne državne dragocenosti. U jednoj kući u centru varoši bila je smeštena državna blagajna. U jednoj od kutija bilo je Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji ćirilični spomenik slovenske pismenosti iz XII veka. Naime, posle dinastičkog prevrata 1903. godine Jevanđelju se izgubio svaki trag. Pretpostavljalo se da je tada uništeno. Pronađeno je tu, u Raškoj, prilikom evakuacije i ta značajna knjiga data je tada na čuvanje službenicima Državne blagajne, koji se od nje tokom povlačenja kroz Albaniju ni u snu nisu odvajali. Zanimljivo je da dva činovnika koji su Miroslavljevo jevanđelje čuvali, nisu znali koja im je dragocenost poverena na danonoćno čuvanje.

Raška tokom okupacije

Nisu Srbi u povlačenje poneli samo Miroslavljevo jevanđelje. Studenički monasi su poneli i ćivot prvog srbskoga kralja Stefana Prvovenčanog. To nije bio prvi put da se mošti prvoga srbskog kralja nose u zbeg. Prenošene su tokom Kočine Krajine i Prvog srbskog ustanka. Sada su ih studenički monasi poneli iz Ibarske klisure, nosili preko Kosova i Metohije do Crne Gore. Ćivot Stefana Prvovenčanog odnesen je u manastir Ostrog i tu je ostao tokom Prvog svetskog rata da bi kasnije bio vraćen u manastir Studenicu.

Prenošenje moštiju Stefana Prvovenčanog iz Ostroga u Studenicu 1919. godine

Ostale su zabeležene reči francuskog poslanika Ogista Bopa, koji svedoči da su srbski vojnici nosili mošti svetoga prvog kralja preko zaleđene i teško prohodne Rugovske klisure.

"Sveti ostaci kralja Stevana Prvovenčanog idu na čelu ove opšte seobe... Vojnici naizmence nose na svojim ramenima teški ćivot, prati ih nekoliko monaha, koji idu lagano sa zapaljenom voštanicom u jednoj ruci oslanjajući se na dugačak štap u drugoj i pojući tužno srpske crkvene molitvene pesme..."

Tekst je deo dokumentarnog filma "Srbi na Krfu", koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.

Stručni konsultant projekta "Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Slađana Zarić,
RTS