Mitski junak srpske kulture

Možda su samo dva glumca tako snažno uticala na popularne kulture svojih zemalja – Džon Vejn na američku i Bata Živojinović na srpsku i jugoslovensku. Kako je vreme proticalo, obojica kauboja, jedan teksaski a drugi partizanski, sticali su priznanja kritike koja ih je na početku prezirala. Ali, i jedan i drugi su, gotovo identično građeni, sa specifičnim hodom koji podseća na šepanje i licem grubijana, postajali daleko veći i od svojih prezimena i od svojih uloga. Bili su simboli konzervativne Amerike i socijalističke Jugoslavije. Potom je Bata postao idol i Slobine i demokratske i kakve god bilo Srbije.

Kao što u mitskom vesternu „Tračagi” Vejn igra Itana Edvardsa koji kreće u epsku avanturu, želeći da oslobodi nećaku koju su oteli Indijanci, boreći se u toj potrazi sa rasizmom i seksizmom ukorenjenim duboko u sebi, i duboko u Americi, tako i Bata u filmu „Lepa sela, lepo gore” igra nezaboravnu ulogu starešine JNA i titoistu, koji je simbol bolne transformacije srbskog i jugoslovenskog društva. Bata fascinantnim monologom u tunelu, razotkriva ogorčenog i razočaranog ratnika koji sa kumom muslimanom iz nekada jedinstvene zemlje, vodi besmisleni, krvavi rat do istrebljenja.

Sinoć je na otvaranju Festa, Velimiru Bati Živojinoviću uručena nagrada „Pobednik” za životno delo ostvareno u filmskoj umetnosti, koju je primila njegova supruga. Ta glumčina od čoveka i ljudina od glumca je odavno navikao na ovacije i poštovanje. Boreći se dugo s teškom bolešću, on nije ništa izgubio od svoje harizme, pa se čini da je čuveni ilegalac Valter iz nezaboravnog filma „Valter brani Sarajevo” jednako imun na najteže bolesti i starost, kao što je bio imun na nemačke divizije koje su uzalud slate da ga srede.

Kome god se činilo da će njegova glumačka veličina nestati sa partizanskim vesternom kao žanrom, koji je uspostavio Veljko Bulajić, a potom nastavio Sarajlija Hajrudin Šiba Krvavac, prevario se. Bata je „ukokao” toliko Švaba u ratnim filmovima, da je jedno vreme pretila opasnost da nam njegov šmajser smanji devizne rezerve od turizma. Ali, Bata je jednako ubedljivo tumačio uloge akcionih heroja i tragičnih junaka revolucije, koja je počela da gricka svoju decu. Kasnije se nije libio da parodira svoje akcione uloge u lakim komedijama i televizijskim serijama, pretvarajući se od Valtera u odličnog komičara.

U Kini je Bata daleko slavniji od Stalonea i Švarcenegera, kao besmrtni partizanski frajer Valter. U Srbiji je odavno najveći glumac koji je duboko prezirao plemićki status koji su sami sebi dodeljivale pojedine veličine. Mnogo više je voleo bircuze po Kosmaju i običan svet s kojim je pijuckao pivo.

Bio je komunista, Titov prijatelj, a potom dugogodišnji član SPS-a. Nije se odrekao ni partije ni levice i sigurno je jedini politički aktivista, pa makar i naizgled u ilegali, koji nema iskrene protivnike. Igrao je bar tri puta četnike, te ga nepravedno optužuju za partizanštinu. Vole ga jednako komunisti i monarhisti, državotvorci i anarhisti, trezvenjaci i pijanci.

Možda zato što se nikada nije odrekao filma i glume, Tita i Slobe, Jugoslavije i Srbije.

Sasvim logično. Das ist Bata!

Aleksandar Apostolovski,
Politika