Vojskovođa za sva vremena

Čačak – Oficiri Vojske Srbije, koje je predvodio komandant treće brigade KOV VS, brigadni general Mile Jelić, odali su vojničku počast slavnom vojskovođi Stepi Stepanoviću (Kumodraž, 11. mart 1856 – Čačak, 27. april 1929). Držana je počasna straža i položeni su venci, ali nije bilo govora, jer tako predviđa protokol vladinog Odbora za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova.

I sav vojvodin život bio je otmen i skroman, a nesporno vrhunski po vojnom umeću. On je, po tumačenju istoričara, najslavniji Čačanin svih vremena.

Dva puta ministar vojni, vojskovođa u pet ratova i šest godina komandant Druge srpske armije u njenim najvećim pobedama, 17. novembra 1918. posetio je Sarajevo, koje je njegova armija oslobodila i priređen mu je veličanstven doček, kakav nije očekivao.

Domaćini su ga odveli u dvorac gde su za njega bile rezervisane odaje u kojima su stolovali osmanski veziri, a docnije austrougarski guverneri Bosne­ i Hercegovi­ne, ali je vojvoda, ušavši u taj sjaj i raskoš, rekao:

– Deco, nije to za mene. Pustite me da sam nađem sebi sobu u onoj kući – pokazao rukom i sa svojim štabom smestio se u pomoćnoj zgradi pored dvorca.

Po izlasku iz aktivne vojne službe, Stepa je živeo u Čačku, zavičaju supruge Jelene, a u Beograd je odlazio kad je morao – na poziv vrhovnog komandanta ili ratnih saboraca.

U prvo vreme je najviše vremena provodio sa unučićima u bašti. Sa Solunskog fronta doneo je ratni sto na rasklapanje i smestio ga u hlad dvorišta gde je često sedeo sam.

Nikome nije odlazio u posetu i retko koga je primao. One koji bi mu došli dočekao je domaćinski, srdačno i gostoljubivo, a imao je običaj da šeta pored Zapadne Morave.

Od skromne vojvodske plate za vreme službe uštedeo je za pogreb. Kad je osetio da mu se bliži kraj, predao je supruzi dva zamotuljka sa novcem: u jednom su bile pare za sahranu, u drugom za njen dalji život. Zatim je odredio uniformu i odabrao ordenje za poslednje putovanje.

Na kraju je zapovedio da se sablja koju je dobio na dar od svojih oficira kao komandant 6. puka 1­89­8. godine položi na njegov kovčeg. Bilo je to malo, krivo sečivo, najdraži dar koji je ikada dobio. Preminuo je 27. aprila 1929. godine u 10.30 i pred smrt pokušao da se pokrene i nešto kaže. Napregnuvši svu snagu, izustio je slabim glasom samo: „Polazite napred”.

Ispraćen je 29. aprila, a sahrani na čačanskom groblju prisustvovali su i kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, članovi kraljevske vlade, ratni drugovi, delegacije savezničkih zemalja i patrijarh srbski Dimitrije.

Gvozden Otašević,
Politika