U korist regionalne stabilnosti

U Beogradu je održan istorijski sastanak predsednika Srbije i Hrvatske Borisa Tadića i Ive Josipovića. Istorijkim ga je nazvao srpski predsednik. Hajde da probamo da razmislimo u čemu je njegov značaj.

Kao prvo, on je održan. Pre toga normalnom razgovoru dvojice državnih lidera smetali su kosovski lideri, koji su na sve regionalne forume sa zavidnom redovnošću pozivani kao predstavnici nezavisne države, činići samim tim nemogućim Tadićevo prisustvo.

Kao drugo, strane su učinile glavno - potvrdile su spremnost na uspostavljanje dobrosusedskih odnosa i jačanje stabilnosti u regionu.

U tom pogledu EU vrlo dobro „primirava na mir": shvatajući da je to kao kad u sopstveni stan useljavate porodicu koja se nalazi u procesu razvoda, Brisel neće zvati u Veliku Evropu dve zemlje koje se sude jedna sa drugom sa masom nerešenih protivrečnosti.

I Beograd i Zagreb to shvataju, zato se Tadić sa Josipovićem dogovorio izmeđuostalog da probaju da reše problem uzajamnih tužbi za genocid. Mada očigledno ne radi se samo o EU. Druželjubivim izjavama dvojice lidera zaista želimo da verujemo. Sa jednom malom ogradom - o tome poznati srpski novinar Branko Vlahović.

Evidentna je želja predsednika Borisa Tadića i Ive Josipovića da se normalizuju odnosi između suseda na Balkanu. Dakle, ne samo između Srba i Hrvata, nego svih, koji žive na Balkanu. Dakako, tu prostora ima jako puno, i dva predsednika su odličan primer da se vidi, da kad ljudi imaju dobru volju, mogu da se normalizuju barem donekle odnosi. Želja predsednika su jedno, a drugo je koliko su spremne političke partije u obe zemlje da podrže njihove inicijative za normalizaciju odnosa. Koliko se stvarno izmenio odnos Hrvata prema Srbima i Srba prema Hrvatima je osnovno pitanje u svim analizama, mogu li sadašnja dva predsednika da učine korak napred u poboljšavanju odnosa Srbije i Hrvatske.

Posle pobede Josipovića na izborima u Hrvatskoj mnogi su stekli osećaj da odnosi Zagreba i Beograda mogu da se pokrenu sa mrtve tačke. Za razliku od svog prethodnika Mesića, Josipović na Kosovo za sada ne ide u posete, po svetu ne agituje za priznavanje nove balkanske repulbike. Dalje, za razliku od prethodnog lidera, ne umišlja da je vojni strateg i ne razmišlja o nestanku Republike Srpske. Konačno, Josipović priznaje da je njegova zemlja 90-ih godina takođe potpomogla politiku koja je donela smrt, rat, razaranja i talas izbeglica, čime je između ostalog svojevremeno izazvao gnev kod premijera Hrvatske Jadranke Kosor, ali nikako ne kod pristalica normalizacije u regionu.

Ipak, ostaje mnoštvo nerešenih pitanja, koja se tiču ratnih zločinaca, povratka izbeglica, zaštite prava nacionalnih manjina. O jednom od takvih pitanja - srpski novinar Branko Vlahović.

U Hrvatsku se vratio simboličan broj izbeglica. To su uglavnom stari ljudi. Mladi Srbi, koji su se izbegli sa svojim roditeljima i rodbinom iz Hrvatske, već su se snašli u Srbiji, neki već rade, a neki uče. A u Hrvatsku ne mogu da se vrate iz prostog razloga, što im niko ne nudi posao. To je glavni razlog zbog čega u Hrvatskoj među povratnicima nema mladih ljudi, već su se vratili starci, koji će biološki odumreti, i kuće i imanja Srba u Hrvatskoj mogu zaista da ostane potpuno prazna.

 
I da ne zaboravimo glavno političko pitanje - Kosovo. Hrvatska, kao što je poznato, ne samo da je priznala nezavisnost pokrajine, već je i jedina od balkanskih republika svojevremeno podržala Kosovo prilikom otvorenih rasprava na Međunarodnom sudu u Hagu. Teško je istovremeno poboljšavati odnose sa zemljom i sa onima koji su otkinuli njen deo.

Tadić i Josipović u Beogradu su čak razmotrili ko je od njih u kom vidu sporta bolji. Ispostavilo se - Josipović u fudbalu, Tadić u košarci. Želimo da se nadamo da u budućem dijalogu Hrvatska i Srbija neće početi da igraju na balkanskom terenu ove dve vrlo različite igre istovremeno.