NATO-u potreban jasno definisan neprijatelj

NATO-u je potreban jasno definisan neprijatelj. Uprkos svojoj retorici da Rusija predstavlja najveću pretnju alijansi, Moskva ostaje jedini protivnik koji treba da bude uveren u prednosti zapadne demokratije, a ne pravi neprijatelj, smatra češki diplomata Hinek Kmoniček.

Nakon završetka Hladnog rata najčešća tema u komentarima u vezi sa postojanjem NATO-a bilo je pitanje ko predstavlja neprijatelja pakta, piše Hinek Kmoniček, diplomata na čelu Međunarodnog odeljenja u kabinetu predsednika, za češki web-sajt „Idnez“.

„Ako neprijatelj ne postoji, koji je razlog za postojanje Alijanse“, pita se taj diplomata.

Potraga za „glavnim neprijateljem“ i zajedno sa tim potraga za novim identitetom organizacije i dalje je imala veliki uticaj na Češku Republiku, ističe Kmoniček.

NATO je stvoren kao savez koji treba da odvrati SSSR-u i da mu se suprotstavi i kao protivteža proširenju sovjetske sfere.

„Bila je to jednostavna podela: ili ste na jednoj strani, ili ste na drugoj. Ali šta je trebalo uraditi kada je nestala sovjetska verzija sveta“, nastavlja sa pitanjima Kmoniček.

Nakon Hladnog rata NATO se suočio sa novim problemom definisanja svog sledećeg neprijatelja i samim tim sa pitanjem o samoodređenju. To je podrazumevalo potragu za zemljom koja je očigledno neprijateljski nastrojena prema Zapadu, koja očigledno namerava da osvoji Zapad i koja predstavlja stranu, alternativnu viziju sveta.

„Zajednički neprijatelj je ono što ujedinjuje saveznike“, ističe Kmoniček.

Bilo da je u pitanju neprijateljska zemlja ili ideja, Kmoniček naglašava da svaki saveznik mora da razume da je ona pretnja svakoj od njih i zašto nadvladava sve njihove potencijalne razlike.

Dok je postojao Sovjetski Savez, nije bilo sumnji.

Međutim, ono što je definisalo razvoj NATO-a u prethodnih 20 godina je potraga za takvim neprijateljem.

Ključni problem za NATO, stoga, i dalje ostaje pitanje ko je sada „glavni neprijatelj“ Alijanse. Uprkos svoj nepredvidivosti vladara Kremlja, češki diplomata ističe da „novi Sovjetski Savez“ nije postojao čak ni unutar Rusije.

NATO je, stoga, pokušao da potraži „novog glavnog neprijatelja“ van atlantskog regiona. To je dovelo do Libije i Avganistana. Međutim, regionalni diktatori i nevladine terorističke organizacije nisu mogli da zamene Sovjetski Savez u ulozi „glavnog neprijatelja“. Nikada se nije pojavio dovoljno velik, moćan i opasan protivnik.

„Stoga je NATO prekinuo da se bori protiv zemalja, iako mnogi nisu primetili njegov ideološki preokret, i počeo je da se bori protiv ideja“, navodi Kmoniček.

To objašnjava zašto su danas oni koji imaju ideje strane Zapadu označeni kao protivnici i suparnici, a ne kao neprijatelji.

Protivnici ne predstavljaju pretnju. Njihove ideje predstavljaju pretnju. I čim protivnici napuste svoje ideje, oni će postati partneri.

„To objašnjava zašto Rusija nije neprijatelj, već protivnik. U međuvremenu, međunarodni terorizam koji oličavaju islamisti je očigledan neprijatelj kojeg bi trebalo uništiti bez ikakvog dijaloga“, zaključuje Kmoniček.