Kolsko poluostrvo: ljudi, irvasi i polarni mrak

Vlasnici stada irvasa na Kolskom poluostrvu na krajnjem severozapadu Rusije provode veliki deo života u usamljenosti i borbi sa surovim i veličanstvenim okruženjem polarnih noći. Ipak, zanemarljivo mali broj ljudi odlazi u grad.

Visoravni i beskrajna tundra Kolskog poluostrva podsećaju na pejzaže koje Rej Bredberi opisuje u svom delu „Marsove hronike“. Ova daleka zemlja je deo Rusije i na njoj živi dosta Rusa. Ali, lokalno stanovništvo živi u kućama na saonicama, i često ih šibaju vetrovi toliko jaki da mogu potpuno da oduvaju psa sa zemlje. Dok još ne nastupi potpuni mrak, nad njihovim glavama vidi se samo grimizno nebo.

Ovde od 10. decembra do 3. januara vlada potpuni mrak, ali se uobičajeni poslovi ne menjaju mnogo tokom tih 2000 sati tame, koja ovu oblast prekrije svake godine.

Grad Lovozero, koje mlađe generacije s ljubavlju zovu „Lav-Ozero“ („Jezero ljubavi“, od engleske reči „love“ – ljubav) nalazi se u središtu Kolskog poluostrva i prestonica je ruskog dela Laponije, zemlje čije su ime mnogi od nas naučili čitajući bajke u detinjstvu. Istoimena oblast je najprostranija i najređe naseljena regija u Murmanskoj Oblasti.

Istočno od Lovozera, na obali, nalazi se Gremiha – „selo letećih pasa“. Do sela se može doći jedino vodenim putevima i to samo po lepom vremenu. Tokom zime, snežne vejavice i morske oluje znaju da i više sedmica zarobe posetioce u ovom selu. Jaki vetrovi mogu da podignu pse ili sitnije životinje u vazduh, a kada je vreme zaista loše, ljudi moraju da se drže za metalne ograde duž pešačkih staza, postavljenih po celom naselju.

U poređenju sa Gremihom, Lovozero se može smatratim tihim malim seocetom u tundri.

„Imamo stan i kuću u Lovozeru. Ali ne možemo da ostavimo irvase. U grad idemo jednom mesečno da kupimo neophodne namirnice i da se okupamo“, kaže Tatjana, uzgajivač irvasa u Gremihi. „Naš sin Jegor svojevremeno je obećao da će nam sagraditi parno kupatilo, ali nije uspeo. Utopio se pre šest godina.“

Tatjana i njen muž Valerij žive u maloj kući napravljenoj od drveta i smole. Poređane uz zidove, stoje posude sa ukusnim i hranljivim močvarnim malinama i brusnicama. Kada treba da izađe iz kuće, Tatjana oblači kaput od kože irvasa. Gulaš od irvasovog mesa uobičajeni je obrok ovog bračnog para. Ove vidljive veze nisu jedine koje Tatjanu i njenog supruga vezuju za irvase. Oni su Komi – pripadnici polunomadskog autohtonog naroda ruskog Severa, i uzgajanje irvasa im je u krvi.

Dok još ne nastupi potpuni mrak, nad glavama stanovnika Kolskog poluostrva vidi se samo grimizno nebo. Izvor: Anton Panjin/Vjačeslav Vazjulja.

Njihov prijatelj Miša imao je drugačije ideje. „Znate li zašto vlasnici krda irvasa ne žele da se vrate u grad? Znaju da će se, ukoliko se presele, odati piću. Ljudi se u Lovozeru brzo odaju alkoholu. Dosada i hladnoća – težak je to život“, rekao je Miša.

Miša više voli da putuje snoumobilom. Preko zime organizuje putovanja saonicama i snoumobilom, a leti vodi izletnike u obilazak Kolskog poluostrva. Ponekad vodi turiste kod porodica koje uzgajaju irvase, gde za malu naknadu mogu da jašu ove životinje.

„Turisti su uglavnom iz Rusije, Skandinavije i SAD i zaljubljenici su u ekstremne uslove života. Niko ovde ne dođe slučajno. Naravno, za put se morate pripremiti. Ne može svako živeti u tipiju (konusnom šatoru od kože) ili se voziti 13 sati snoumobilom. Ali ovde stvari imaju neki poseban šarm. Predeo ovde izgleda kao da ste sleteli na drugu planetu“, kaže Miša.

„Lokalne vlasti su ranije planirale projekat 'Ruska Laponija‛ sa hotelima i ski-stazama. Cela stvar je propala, ali nam zapravo i ne bi bilo potrebno mnogo da ovde razvijemo turizam. Samo kada bi oni hteli da pomognu malim preduzećima da počnu sa poslovanjem!“

Miša i njegova braća rade i kao volonteri u spasilačkim potragama za ljudima zarobljenim u smetovima, pomažući tako timovima iz Murmanska i Hibinija. „Ljudi koji nisu odavde lako se izgube. Mi onda sledimo njihove tragove na snoumobilima“, objašnjava Miša. „Ali ovo ima i lošu stranu, pošto sve to radimo besplatno.“

„Ne bojim se života!“, kaže Tatjana. „Jedini problem su psi – lovci ih ne zatvaraju preko noći. Lovački pas može da rastrgne irvasa na komade. Šta tu dvoje ljudi može da učini? Ponekad vlasnici dođu da ih umire, ali već sledećeg dana psi ponovo tumaraju po celom jezeru. 

Kada irvasi pojedu svu mahovinu kojom se hrane, porodica se pakuje i seli na drugo mesto. „Naš dom je na saonicama, imamo pokretan toalet, tako da selidba na novo mesto nije nikakav problem“, objasnila je Tatjana. „Osim kada nam sneg zatrpa ugalj, pa ne možemo da ga otkopamo.“

„Teško je kad neko mora sam da se bori“, dodaje Miša. „Ako irvas-predvodnik pobegne, svi će pobeći. Ako se jedan od njih izdvoji, odluta negde, on stane – i na kraju se vrati u stado. Oni trče dok se ne umore kako se ne bi smrzli. Teško im je kad su sami.“

Čini se da se mentalitet irvasa prenosi na stanovnike Lovozera. Zanemarljivo mali broj ljudi odlazi u grad, ali ga istovremeno malo njih i napušta. Postoji nešto – umor, strah od drugačijeg načina života, potreba – što ljude navodi da ostanu sa onima koji su im slični, a to održava broj stanovnika na stabilnoj brojci. Trenutno ovde živi 2.828 ljudi.

Etničke manjine u Rusiji

U Rusiji živi preko 40 takozvanih „malobrojnih naroda Severa, Sibira i ruskog Dalekog Istoka“. U njih se ubrajaju i lovozerski Saami i Komi. Neki od ovih naroda nestaju, pošto danas broje svega nekoliko desetina ljudi. Većina starosedelaca živi na Krajnjem Severu, u oblastima  Kamčatke, Čukotke, Jamalo-Neneckog Autonomnog Okruga i dalekoistočnog ostrva Sahalin. U Rusiji postoje mnogobrojni i razrađeni zakoni koji štite prava i tradicionalni način života autohtonog stanovništva. Tokom proteklih 15 godina sprovedena su tri federalna programa u cilju pobljšanja kvaliteta života starosedelaca