Borba protiv Jehovinih svedoka: Rusija zabranila američku sektu

Ruske vlasti nisu nikada bile prijateljski raspoložene prema Jehovinim svedocima. Jehovine svedoke su u prošlom veku u Rusiji u najboljem slučaju ignorisali. U najgorem – zabranjivali. Staljin je 1951. godine čak proterao u Sibir 8 hiljada njih, u to vreme 80% članova zajednice u SSSR.

Jehovini svedoci, međutim, najnoviji napad na njih opravdano smatraju još ozbiljnijim, jer sada je 165 hiljada ljudi proglašeno van zakona. Poslednjih godina je nekoliko regionalnih kongregacija Jehovinih svedoka potpuno ugašeno, a preko 60 njihovih knjiga je proglašeno za ekstremističke materijale. Ministarstvo pravde Rusije je 15. marta podnelo tužbu Vrhovnom sudu, tražeći da se organizacija zabrani kao ekstremistička.

U Ministarstvu pravde su za „Rusku reč“ objasnili da se tužba osniva na štampane materijale koji navodno proklamuju superiornost Jehovinih svedoka nad drugim religijama i opravdavaju nasilje prema sledbenicima drugih religija. Istog dana je zamenik ministra pravosuđa Sergej Gerasimov naložio obustavu svih aktivnosti Jehovinih svedoka u zemlji do odluke suda.

Glavni argument predstavljen tokom sudske rasprave koja je trajala skoro mesec dana bile su desetine presuda protiv regionalnih odeljenja Jehovinih svedoka na koje upravni administrativni centar crkve nije nikako reagovao.

Advokati koji predstavljaju Jehovine svedoke u Rusiji ističu da regionalne kongregacije ne šalju izveštaje centru, pa odluke protiv njih ne mogu služiti kao osnova za zabranu svih Jehovinih svedoka. Štaviše, Administrativni centar nikada nije bio uključen u ovim sudskim raspravama i nikada nije dobio nikakva upozorenja od Ministarstva pravde.

Administrativni centar je, međutim, zaustavio dostavu u Rusiju štampanih materijala koji su se našli na listi ekstremističke literature. Pokušaj da se organizacija zabrani iznenadila je čak i najvernije vlastima činovnike i društvene delatnike.

Maksim Ševčenko, član saveta pri predsedniku Rusije za razvoj građanskog društva i prava čoveka, predsednik Centra za strateška istraživanja religije i politike savremenog sveta, rekao je da se tužba koju je podnelo Ministarstvo pravde kosi sa svim osnovnim načelima slobode mišljenja.

„Teško da se za Jehovine svedoke može reći da su ekstremistička organizacija“, rekao je. „Nikada nisu organizovali terorističke napade niti su pozivali na nezakonite akcije. Često ih optužuju da predstavljaju svoju religiju kao apsolutnu istinu, ali mnoge crkve tako postupaju. Mislim da je pravi razlog ovog progona činjenica da rade po principu 'od čoveka do čoveka' i predstavljaju ozbiljnu konkurenciju Ruskoj pravoslavnoj crkvi u nekim regionima. Očigledno je da iza cele priče stoji Moskovska patrijaršija i najviši činovi u specijalnim službama“.

Dobro čuvana kraljevina

Ruski „Administrativni centar Jehovinih svedoka“ se nalazi u Sankt Peterburgu. Pokušao sam da im se javim još dok je trajao sudski proces, ali tek nakon zahteva za suspenziju iz Ministarstva pravde. Okrenuo sam broj koji sam pronašao na njihovom sajtu i, na moje iznenađenje, kancelarija je bila otvorena, a sa druge strane linije me je pozdravio ljubazan muški glas.  

Rekao sam mu da želim da posetim okupljanje Jehovinih svedoka u Moskvi. Iako je suspenzija podrazumevala i otkazivanje svih sastanaka, čovek mi je dao adresu u Moskvi: Mihalkovskaja ulica 36, „svake subote i nedelje“.

To je samo nekoliko minuta hoda od metro stanice Koptjevo, 12 kilometara od Kremlja. Dvospratna zgrada je 20-ih godina prošlog veka bila Dvorac kulture za radnike fabrike tekstila. Sada je u privatnom vlasništvu.

Jehovini svedoci zovu ovaj prostor „kraljevski dvor“ i očigledno je da poseduju celu zgradu. Na ulazu stoji nekoliko desetina ljudi. Čuvari u crnim odelima (oni su i članovi kongregacije) uskoro postaju sumnjičavi i odvode me u stranu da me pitaju koja je svrha moje posete. Ali dozvoljavaju mi da uđem.

Getty Images

Dvorana koja može da okupi 300 ljudi je prepuna i teško nalazim mesto u zadnjim redovima. Pre nego što sam seo prišao mi je jak muškaraca sa ožiljkom preko celog lica, razvodnik Anatolij (pročitao sam na pločici koju nosi na grudima). Ispituje me desetak minuta, ko sam, šta sam, gde živim, da li sam novinar. Ja sam zapravo jedini novinar u prostoriji, novinar na tajnom zadatku.

Anatolij me upozorava da ne smem da fotografišem. Pita me kako sam saznao o ovom okupljanju. Imam sreće – ovo nije samo redovna crkovna služba, ovo je posebna konvencija koja se održava dvaput godišnje i na kojoj prisustvuje čitavo rukovodstvo.

U ovoj dvorani – ovo je očito manja dvorana – gledamo samo video projekciju na ekranu, a sam se sastanak odvija u glavnoj dvorani na drugom spratu, u kojoj je još više ljudi. Anatoliju se dopadaju moji odgovori, ali preporučuje mi da nastavimo razgovor nakon konvencije.

Bezgranična zahvalnost

Dva muškarca sede na sceni jedan naspram drugog i glume braću. Žena mlađeg je ozbiljno bolesna, neće preživeti bez transfuzije krvi, zabranjene Jehovinim svedocima. Mlađi brat traži savet starijeg.

„Treba mi savet pametnog čoveka.“ Razgovor se završava poukama starijeg: „Najvažnije je očuvati veru u Jehovu. Čak i ako tvoja žena umre, Jehova joj može vratiti život“, kaže glumac na ekranu. Publika tapše.

Skoro svako ima u rukama Bibliju i notes da hvata beleške. Poslednji govor privlači posebnu pažnju. Drži ga Nikolaj, putujući nadzornik. U hierarhiji Jehovinih svedoka putujući nadzornik kontroliše nekoliko lokalnih kongregacija, od kojih svaka broji između 50 i 100 ljudi, deli savete svojim sledbenicima i živi od njihovih donacija.

Nikolaj izgleda kao član Komsomola – negovani mlad čovek sjajnih očiju. Pravi duge teatralne pauze i govori dramatičnim glasom o najgorem grehu – neveri – i kako ga izbeći. Nikolaj upozorava kongregaciju: „Jehova će vrlo uskoro uništiti stari svet, svet nepravde, i samo oni koji nisu skrenuli s puta vere biće nagrađeni.“

Na kraju govora Nikolaj poziva kongregaciju da počne da peva „Pesmu 43“ (Bdimo, stojmo čvrsti, jaki“), koja prilično podseća na Marseljezu. Nakon toga se nadzornik obraća publici sa pitanjem: „Hoćemo li kao izraz naše zahvalnosti dati skroman prilog organizatorima ove konvencije?“ Proloma se gromoglasan aplauz.

U dvorani stoje dve velike kutije na kojima piše „Donacije za globalni cilj“. Jehovini svedoci, koji, iskreno rečeno, ne izgledaju ni preplašeno ni pod  hipnozom, dobrovoljno stavljaju novac u kutije. Nisam uspeo da saznam ukupan iznos donacija, ali mnogi su bili vrlo darežljivi, dali od 1000 do 5000 rubalja (odnosno, između 17 i 88 dolara).

Ilustracija: Aleksandar Artemenkov/TASS

Apokalipsa danas

Na ulici me uočava razvodnik Anatolij. Pita me da li želim da saznam više o Jehovinim svedocima i da li sam oženjen. Kasnije saznajem da se čak i potencijalnim članovima savetuje da ne stupaju u brak sa nevernicima. Zatim razmenjujemo telefonske brojeve.

Upoznajem se i sa Jekaterinom, sredovečnom ženom sa kojom se dogovaram da ćemo otići na jednu od čajanki Jehovinih svedoka koje se održavaju svakog vikenda. Ona mi kaže da crkva mnogo toga zabranjuje: ne smete raditi u vladi, učestvovati u mitinzima (bilo opozicionim, bilo provladinim), služiti u vojsci, ustajati kada se intonira državna himna, pa čak i izdavati zvuke dok vodite ljubav.

Pitam je kako je ona dospela u Jehovine svedoke. Odgovara mi da je jednom pre mnogo godina, nakon što ju je očuh pretukao, sedela na podu i u očaju se molila Bogu. U tom je trenutku zazvonilo zvono na vratima – bili su to Jehovini svedoci. Uzela je od njih dve knjige koje su promenile život i njoj i očuhu. Sada zajedno idu od stana do stana i govore ljudima o Jehovi, nude im te knjige.

Istinita ili ne, ovo je tipična priča o inicijaciji koju možete čuti od gotovo svakog sledbenika. Osnivač Jehovinih svedoka, američki sudija Džozef Raterford, napisao je da je do nove vere došao na sličan način. Kao student pravnih nauka je pokušavao da zaradi prodajom nikome nepotrebnih jeftinih knjižica. Njegovi potencijalni kupci su ga često terali dođavala, pa je sam sebi obećao da će jednog dana, kada bude dobro zarađivao, kupovati knjige od mladih prodavaca.

Ispunio je svoje obećanje, a ispalo je da su prve knjige koje je kupio bili neki radovi istraživača Biblije. Za Ruterforda je to bio znak da se i on celosno posveti Bogu. Jekaterina mi takođe kaže da od deljenja knjiga ona ništa ne zarađuje – štaviše, svaki mesec donira od 50 do 100 dolara za „globalni cilj“.

Od mene ništa nije tražila, iako, iskreno govoreći, nikada nisam otišao na „čajanku“ kako sam obećao. Sledećih nekoliko dana Jekaterina me je obasipala porukama koje bi se neupućenima učinile kao potpune besmislice:

„Nemoj biti ogorčen. Sa nama se ostvaruju sva proročanstva.“ „Ono što sam pokušala da ti ispričam je Otkrivenje u izvornom obliku. Antihrist je među nama, odbrojavanje je počelo.“ „Samo da znaš: svih pet filmova o Terminatoru su snimili američki mesijanski Čivuti“. „Znam istinu već 20 godina, i još uvek zbog toga žele da me strpaju u ludnicu.“

Na dan terorističkog napada u Sankt Peterburgu Jekaterina mi je napisala: „Otkrivenje, poglavlje 15:2 Pročitaj ga. Govori o moru stakla i vatre.“ Ne mogu da kažem da kod nje ima nečeg ekstremističkog. Tek maleni mentalni poremećaj.

„Nećemo odustati“

Oduvek su vođene debate o tome jesu li Jehovini svedoci sekta ili samo grupa prevaranata. Ali sada su suočeni sa progonom zbog potpuno drugačijeg zločina za koji mogu biti osuđeni i na šest godina zatvora. Vladimir Rjahovski, član Stručnog saveta Komiteta Državne dume za društvene i verske organizacije veruje da je progon neizbežan.

„Mnogi kažu da do toga verovatno neće doći. Ja kažem da sigurno hoće. 2009. godine je zabranjena lokalna kongregacija u Taganrogu. Okupljanja su se nastavila i sud je trajao od 2012. do 2015. Neka se završilo samo novčanim i uslovnim zatvorskim kaznama, ali to su osuđujuće presude. Sada je sve ozbiljnije. I ne radi se samo o lokalnoj zajednici. Radi se o celoj Rusiju.“

Javio sam se razvodniku Anatoliju da ga pitam šta će sada, kada je sud zauvek zabranio Jehovine svedoke.

„Molićemo se Bogu“, odgovorio je. „Svi koji su ikad pokušali da nas unište su loše završili. Hitler je hteo da nas spali u pećima. Staljin je hteo da nas pošalje da trunemo u Sibiru. Gde su oni sada? Oni su prokleti, a mi živimo. Preživećemo. Nećemo odustati.“

Upitao sam ga: „Kako će izgledati to 'neodustajanje'?“ Anatolij mi nije odgovorio. Rekao mi je da rukovodstvo Jehovinih svedoka ima mesec dana da se žali na presudu Vrhovnog suda. I učiniće to bez ikakvog nasilja ili ekstremizma.

Jevgenij Levkovič,
Ruska reč