Putovanje u Pljos: Kako shvatiti i zavoleti rusku provinciju?

Starica sa maramom tera koze kaldrmom. „Kako vam je lep jarac!”, oduševljeno joj reče turista u belom slamnom šeširu i maši se za fotoaparat. „Aha, liči na tebe!”, odgovori mu starica škripavim glasom, i strogo dodade: „Ne slikaj! Koze mi se od toga razboljevaju!”

Ona udari štapom o kaldrmu i povuče ogromnog jarca uz ulicu duž drvenih kuća sa izrezbarenim prozorskim okvirima i oronulog zvonika prema Sabornoj Gori sa belim hramom na vrhu. Na vrhu brda stoji pedesetak ljudi. Svi kao omađijani posmatraju reku koja se blista između tamnih brežuljaka nakostrešenih od mnoštva krovova, crkvenih kupola i vrhova starih jela.

Ilustracija: TASS/Natalija Garnelis

Pre 120 godina taj pejzaž je naslikao Isak Levitan, tada još uvek nepoznati slikar, a kasnije jedan od najboljih ruskih pejzažista. Upravo zahvaljujući njemu je pogled sa Saborne Gore u gradu Pljosu postao prepoznatljivi „zaštitni znak” Rusije.

Kuća sa mezaninom

Pljos je udaljen od Moskve 395 kilometara. To je minijaturni grad, jedan od najmanjih u Rusiji. Ima svega dve i po hiljade stanovnika, ali devet crkava, pet muzeja, jedno pozorište i pregršt raznobojnih drvenih kuća razbacanih po šumovitim padinama brežuljaka i jaruga. Uske ulice pod neverovatno oštrim uglovima spuštaju se prema Volgi, najvažnijoj reci ruske geografije i ruske kulture. Inače, Volga na ovom mestu nije mnogo široka.

Ilustracija: TASS/Dmitrij Feoktistov

Najpoznatija stara vila u Pljosu je kuća sa mezaninom na obali Volge, koja je pripadala trgovcu Solodovnjikovu. Tu je 1888. godine odseo 28-godišnji Isak Levitan sa prijateljicom Sofjom Kuvšinjikovom. Ovaj moskovski par je putovao Volgom u potrazi za inspirativnim pejzažima, ali bez uspeha, sve dok jedne letnje večeri Levitan sa palube parobroda nije video šumovito brdo okruženo malim kućama. „Silazimo!”, odlučno je saopštio saputnici, ne pitavši kapetana čak ni kako se taj gradić zove.

Iznajmljena soba u kući pljosovskog trgovca Solodovnjikova napunila se slikarskim platnima koja nisu stizala da se osuše. Levitan je svakog jutra postavljao štafelaj na brežuljcima Pljosa. A kada je došla jesen on je u Moskvi otvorio izložbu svojih pljosovskih pejzaža i već narednog dana je dojučerašnji siromah postao čuven.

Ilustracija: TASS/Dmitrij Feoktistov

„Ah, kad bih imao novca, kupio bih od Levitana njegovo ’Selo’. Ono je svo nekako sivo, jadno, zabačeno, neugledno, ali odiše takvom krasotom da se odvojiti ne mogu...” – to je Anton Čehov pisao svome bratu.

Posle Levitanovog uspeha u Pljos su najpre nagrnuli slikari „svih boja”, a zatim i važne ličnosti iz Moskve, Peterburga, Nižnjeg Novgoroda i Kazanja. Kuće pljosovskih trgovaca su otkupljivali pisci, kompozitori i ljubitelji umetnosti, a u lokalnim teatrima su davali predstave čuveni glumci. Pljos je postao „letnje odmaralište”.

Provincijski komfor

Ilustracija: Danil Litvincev

Najravnije mesto brežuljkastog Pljosa je gradski kej dug tri kilometra, gde se jedna za drugom ređaju male trgovačke vile iz 19. i s početka 20. veka. Dom Novožilova, imanje Mojsejevih, dom Filosofove – sva ta zdanja nose imena po ranijim vlasnicima, trgovcima sa Volge, a danas su ona deo „preduzeća” od koga živi ceo grad. Reč je o mreži butika i hotela pod nazivom „Soborna Sloboda”, koja je pre dvadeset godina udahnula novi život ovom gradiću.

Restoran ovdašnjeg jedriličarskog kluba u knjizi utisaka ljubomorno čuva zahvalnost Dmitrija Medvedeva koji je od 2008. do 2012. bio predsednik Rusije: „Hvala, sve je bilo veoma ukusno”. A na jednoj gostinskoj kući blista se pločica postavljena u znak sećanja na boravak princa i princeze od Kenta. Meštani pričaju da se princeza raznežila gledajući u rano jutro kako pljosovske koze (kojih ovde ima na sve strane) jedu hrizanteme ispod njenog prozora. Mnogi se žale da su cene u Pljosu previsoke. Noćenje u restaurisanoj trgovačkoj kući može koštati i 1.500 evra.

Gde potražiti pravi ruski pejzaž?

Ilustracija: Danil LitvincevIstorijska vila trgovca Solodovnjikova na obali Volge nije pretvorena u hotel. Kuća gde je Levitan proveo tri letnje sezone 1888-1890. i naslikao dvesta slika koje se sada čuvaju u najboljim muzejima sveta i sama je postala muzej. U njoj je vaspostavljena atmosfera trgovačke kuće s kraja 19. veka, a izloženo je i nekoliko pejzaža Isaka Levitana i njegovih učenika.

U susednom Muzeju ruskog pejzaža izložena su klasična dela pejzažista ruske škole: Savrasova, Bogoljubova, Žukovskog, Šiškina i Klota. To je veoma velika zbirka za provincijski gradić sa tako malim brojem stanovnika (ima ih koliko i stanara u dva moskovska solitera).

Tajna privlačnosti ruske provincije

Svakoga dana od maja do oktobra se na pljosovskom pristaništu „usidri” beli turistički brod. Volga je najvažnija ruska rečna turistička magistrala. Turisti se na krstarenju zadrže u Pljosu nekoliko sati i za to vreme se trude da pokupuju sve lanene stolnjake u prodavnicama suvenira i dimljene deverike od ovdašnjih ribolovaca, i da usput svrate u par najvažnijih muzeja.

Ilustracija: Danil Litvincev

Kontrast im prave srećnici koji su kupili kuću u Pljosu ili su na par dana iznajmili vilu po ceni čitavog krstarenja. Oni vikendom odlaze da pogledaju predstavu u pljosovskom teatru, a zatim ležerno „proučavaju” meni u nekom restoranu. 

Ilustracija: Danil Litvincev

I jedni i drugi se svake večeri penju na Sabornu Goru. Sa vrha obraslog brezama pruža se pogled na nekoliko pljosovskih hramova, na brežuljke pokrivene drvećem i izbe koje izviruju iz tog zelenila. Volga se gubi negde na horizontu, gde je već sve ravno, a ta ravan se na ruskom zove „pljos”. Tako je nastao pejzaž koji je zahvaljujući Levitanu postao simbol unutrašnjosti Rusije.

Danil Litvincev,
Ruska reč