Slike iz Nežidera

Upor­ni is­tra­ži­vač Isi­dor Đu­ko­vić, autor vi­še isto­rij­skih knji­ga o oba svet­ska ra­ta, obe­le­žio je svoj 90. ro­đen­dan pred­sta­vlja­njem no­ve knji­ge „Ne­ži­der – austro­u­gar­ski lo­gor za Sr­be, 1914–1918” (iz­da­vač Isto­rij­ski ar­hiv Be­o­gra­da). Ovo­ga pu­ta mu se u ko­a­u­tor­stvu pri­dru­žio 44 go­di­ne mla­đi isto­ri­čar Ne­nad Lu­kić.

– Isi­dor Đu­ko­vić je po­seb­no za­slu­žan za ra­sve­tlja­va­nje isto­ri­je rud­nič­ko-ta­kov­skog kra­ja, a knji­gu „Rud­ni­ča­ni i Ta­kov­ci u oslo­bo­di­lač­kim ra­to­vi­ma 1912–1918” mo­že­mo sma­tra­ti nje­go­vim ži­vot­nim de­lom. Osim to­ga, u vi­še na­vra­ta ba­vio se i lo­go­ri­ma u ko­ji­ma su Sr­bi stra­da­li, pa su ta­ko na­sta­le knji­ge „Nađ­me­đer”, „Pe­ga­vi ti­fus”, a evo i ova naj­no­vi­ja – ka­že Alek­san­dar Ma­ru­šić, di­rek­tor Mu­ze­ja rud­nič­ko-ta­kov­skog kra­ja.

Gde je ra­ta, tu je i lo­go­ra. Ku­da bi se, ina­če, ot­pre­ma­li za­ro­blje­ni ne­pri­ja­telj­ski voj­ni­ci, po­hap­še­ni ne­u­ni­for­mi­sa­ni mu­škar­ci, že­ne i de­ca. Ne­ži­der, me­sto u se­ver­nom de­lu austrij­ske po­kra­ji­ne Bur­ge­land (ne tre­ba ga me­ša­ti sa isto­vre­me­nim lo­go­rom Nađ­me­đer u Slo­vač­koj, o ko­jem je Đu­ko­vić ra­ni­je pi­sao – „Pro­me­tej”, No­vi Sad, 2003), bio je je­dan od mno­go­broj­nih lo­go­ra cr­no-žu­tog car­stva u Ve­li­kom ra­tu. Osno­van je u sep­tem­bru 1914. go­di­ne u sta­roj ka­sar­ni hu­sar­skog pu­ka i zgra­da­ma ko­nju­šni­ce i tra­jao sve do ok­to­bra 1918. go­di­ne. Uglav­nom su u nje­ga do­vo­đe­ni lju­di iz svih srp­skih kra­je­va, u ma­njem bro­ju i dru­gi Slo­ve­ni.

Za­ro­blje­ni­ci su ko­ri­šće­ni za po­slo­ve u rud­ni­ci­ma, fa­bri­ka­ma, na po­ljo­pri­vred­nim ima­nji­ma, se­či dr­va, če­sto na me­sti­ma opa­snim po zdra­vlje i ži­vot, „čak i u zo­ni ar­ti­lje­rij­ske va­tre, što je bi­lo za­bra­nje­no po Ha­škoj kon­ven­ci­ji iz 1907. go­di­ne”. Že­ne su ple­le, pra­le veš i po­ste­lji­nu, ra­di­le u ku­hi­nji. I kad smo kod ku­hi­nje, auto­ri knji­ge na­vo­de da je u po­čet­ku je­lov­nik obez­be­đi­vao 2.500 ka­lo­ri­ja dnev­no (de­ca su do­bi­ja­la i po če­tvrt li­tra mle­ka), da bi, ka­ko je vre­me od­mi­ca­lo, „ukup­na hran­lji­vost dnev­nih obro­ka pa­la na is­pod hi­lja­du ka­lo­ri­ja”.

Uz opis rad­nih oba­ve­za, is­hra­ne, zdrav­stve­ne za­šti­te, po­štan­ske ko­re­spon­den­ci­je, ka­žnja­va­nja „ne­po­slu­šnih” lo­go­ra­ša, čak i or­ga­ni­zo­va­noj ško­li za de­ča­ke i de­voj­či­ce od se­dam do 15 go­di­na, auto­ri da­ju i pre­gled kul­tur­no-za­bav­nog ži­vo­ta u lo­go­ru. Ka­ko je me­đu lo­go­ra­ši­ma bi­lo glu­ma­ca i stu­de­na­ta, od­mah su or­ga­ni­zo­va­ne po­zo­ri­šne pred­sta­ve; igrao se „Đi­do”, „Mi­loš Obi­lić”, „Ka­ra­đor­đe”, Igo­ov „Zvo­nar Bo­go­ro­di­či­ne cr­kve”, „Zi­da­nje Ska­dra na Bo­ja­ni”. Ra­dio je or­ke­star Ci­ga­na iz Šap­ca i Ba­ra­je­va, na pri­red­ba­ma se re­ci­to­vao Zmaj, Vo­ji­slav Ilić Mla­đi, Pan­du­ro­vić, Ra­kić, Šan­tić. Sve­šte­ni­ci za­ro­blje­ni­ci su osno­va­li hor i pri­re­đi­va­li kon­cer­te du­hov­ne mu­zi­ke...

Kroz lo­gor Ne­ži­der je, to­kom tra­ja­nja Ve­li­kog ra­ta, pro­šlo naj­ma­nje 17.000 za­ro­blje­ni­ka, uglav­nom srp­skih ci­vi­la. Sva­ka­ko naj­po­zna­ti­ji lo­go­raš je bio Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić, na­uč­nik svet­skog gla­sa (po­sle pet me­se­ci, oslo­bo­đen je na in­ter­ven­ci­ju jed­nog ko­le­ge iz Be­ča). Uhap­šen je u rod­nom Da­lju, a ka­sni­je je za­pi­sao: „Pa­doh, na svom ima­nju u Sla­vo­ni­ji, u rat­no rop­stvo. Te­ška gvo­zde­na vra­ta za­tvo­ri­še se iza mo­jih le­đa. Ve­li­ka bra­va škljoc­nu, a po­sle nje lo­kot...

To je bi­la so­ba za ot­me­ne sam­ce. Imao sam, sem po­ste­lje, sto, sto­li­cu i pe­tro­lej­sku lam­pu... Du­go sam ta­ko ča­mio. Ta­da mi po­gled pa­de na moj ruč­ni ko­fer. U nje­mu su sta­ja­le mo­je već štam­pa­ne ili tek za­po­če­te rad­nje o mo­me ko­smič­kom pro­ble­mu. Tu je bi­lo i či­ste har­ti­je. Ja po­čeh da pre­li­sta­vam spi­se. Uzeh u ru­ku mo­je ver­no pe­ro i sta­doh da pi­šem i ra­ču­nam.”

Pre­ma austro­u­gar­skoj sta­ti­sti­ci, u Ne­ži­de­ru je to­kom nje­go­vog po­sto­ja­nja umr­lo 4.750 oso­ba. Na 220 od oko 300 stra­na knji­ge je po­pis umr­lih po­da­ni­ka Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, a njih je bez­ma­lo če­ti­ri hi­lja­de. Me­đu nji­ma ima i de­ce, čak i po­sve ma­le, ro­đe­ne u sa­mom lo­go­ru. Tu­ber­ku­lo­za, pe­ga­vi ti­fus i di­zen­te­ri­ja su če­sti uzroč­ni­ci, ali je u ru­bri­ci „uzrok smr­ti” naj­če­šće upi­sa­no „ne­po­zna­to”.

Knji­ga Isi­do­ra Đu­ko­vi­ća i Ne­na­da Lu­ki­ća je vre­dan pri­log sve­ko­li­koj do­ku­men­ta­ci­ji i li­te­ra­tu­ri o po­gub­no­sti ra­to­va, u kon­kret­nom slu­ča­ju po srp­ski na­rod. Ona je i opo­me­na ko­ja, na ža­lost, kao i to­li­ke dru­ge, ni­ka­ko da ljud­ski rod pri­zo­ve pa­me­ti. Pa je ona Kr­le­ži­na ka­ko je „isto­ri­ja uči­te­lji­ca ži­vo­ta ko­ja ni­ko­ga ni­šta ni­je na­u­či­la”, sa­svim na me­stu.

Boško Lonović,
Politika