Caru carevo, a bogu božije

Dugi spor između muzejske zajednice Rusije i RPC zbog imovine religiozne namene koja se nalazi u vlasništvu države, preti da se otegne na još nekoliko godina. Ovih dana istoričari umetnosti su pripremili potpuni spisak crkava i manastira na teritoriji Rusije, podelivši sve na tri kategorije. U jednu od njih su ušle one religiozne građevine koje mogu biti bez pogovora predate RPC. U drugoj su zgrade čija se neophodnost predaje dovodi u sumnju. Treća, koja sadrži preko 50 crkava i manastirskih kompleksa, praktično zabranjuje RPC čak i da pretenduje na njih.
 

Spisak i tim pre detaljna gradacija objekata religioznog kulta izazvala je u Moskovskoj patrijaršiji ne samo čuđenje, već i sumnju u njegovu zakonitost. Jer u čudan katastar su ušli kako crkve koje odavno pripadaju RPC, tako i one na koje crkva i ne pretenduje. Pa i to što je spisak sastavljen bez učešća pravoslavnog sveštenstva, navodi na pomisao o neiskrenosti namera muzejske zajednice da razreši otegnuti spor, primetio je u intervjuu za našu radiokompaniju predstavnik Moskovske patrijaršije sveštenik Georgij Roščin.
 

Nesumnjivo, Ruska pravoslavna crkva sa pažnjom će se odneti prema spisku koji nude istoričari umetnosti. Ipak ova pitanja treba da se rešavaju zajednički uz učešće predstavnika RPC, kako se ne bi usijavala situacija oko procesa predaje pojedinih objekata. Kako bi svi shvatali šta je propisano u zakonu. Jer u njemu ima izuzetaka povodom predaje pojedinih objekata religiozne namene vlasništvu RPC. I što je najvažnije, potrebno je ispoljiti suzdržanost i dobru želju za saradnju na opšte blago – i istoričara umetnosti i očuvanja spomenika kulture, kako bi crkva konačno stekla u svom vlasništvu ono što joj je svojevremeno bilo nezakonito oduzeto.
 

Može se razumeti predstavnik Moskovske patrijaršije koji se brine o povratku crkvene svojine. Ipak i istoričari umetnosti i muzejski radnici imaju svoje rezone zbog kojih ometaju proces crkvene restitucije. Jedan od njih je to što sturčnjaci nisu uvereni koliko crkva u potrebnoj meri može da osigura neophodne uslove za očuvanje istorijskih spomenika kulturnog nasleđa Rusije.
 

Između ostalog, u savremenom svetu postoje primeri kako se spomenici od državnog značaja mirno nalaze u vlasništvu religioznih organizacija, i to ne izaziva nikakva pitanja. Šta više, vlade niza zemalja poslednjih godina vraćaju RPC njenu svojinu u inostranstvu, koja takođe predstavlja jedinstvene arhitektonske i istorijske komplekse i retke predmete religioznog kulta. To je Sveto-Nikoljsko podvorje u italijanskom gradu Bariju, crkva Svetog Nikole u francuskom gradu Nici, Sergijevsko podvorje u Jerusalimu, nekoliko placeva u Palestinskoj nacionalnoj autonomiji. Sasvim nedavno u Rusiju iz SAD vraćen je čuveni blagovest Sveto-Danilovskog manastira.
 

U Rusiji se danas takođe pojavljuje sve više presedana, kada i Crkva, i muzejska zajednica idu jedna drugoj u susret. Na primer, Staricki Sveto-Uspenski muški manastir. Obitelj su osnovali 1110. godine monasi Kijevsko-Pečerske lavre. Od samog osnivanja ona je psotala jedan od centara duhovnog života Centralne Rusije. Početkom 20. veka za vreme bogoboračkog režima obitelj je bila zatvorena. Istina, zdanja nisu bila srušena, već iskorištena za u to vreme jedinstven muzejski kompleks. Po količini i značaju svojih eksponata Staricki muzej je postao jedan od najbogatijih u svetu čak je bio uključen u katalog Lajpciškog priručnika svetskih muzeja. Sasvim nedavno muzej je dobrovoljno napustio zidove manastira i u potpunosti ga predao Crkvi. Moskovska patrijaršija je uverena da je Staricki manastir upečatljiv primer ispravne organizacije predaje religioznih nekretnina, koje su se ranije nalazile u vlasništvu države.