Pet najboljih sovjetskih nemih filmova koji se ubrajaju među remek-dela svetske kinematografije

Ovo su najznačajniji nemi filmovi nastali u SSSR-u, od ekscentrične naučne fantastike do avangardne drame o revoluciji, piše Russia beyond.

„Aelitaˮ(1924), Jakov Protazanov

 

Яkov Protazanov/Mežrabpom-Rusь,1924

„Aelitaˮ je snažno uticala na svoje vreme, prikazujući još 1924. godine provokativnu naučnofantastičnu priču o letu u kosmos i međuplanetarnim ratovima. U ovoj slobodnoj adaptaciji istoimenog romana Alekseja Tolstoja na neobičan način se prepliću živopisne scene iz svakodnevice moskovskog života prvih godina ekonomskih reformi Zemlje Sovjeta sa fantastičnim epizodama o letu na Mars i susretu sa vladarkom crvene planete Aelitom. Kao što se moglo i očekivati, u zapletu se pojavljuje i epizoda o pokušaju ustanka proleterskog dela Marsovaca protiv svojih izrabljivača. 
 

Ovaj Ejzenštajnov film zasnovan na stvarnim događajima postao je jedan od najviše citiranih u svetskoj kulturi. Remek-delo, koje je 27-godišnji Ejzenštajn snimio po državnom nalogu povodom jubileja prve ruske revolucije, bilo je revolucionarno po formi, pa čak i po muzici.  Komponovao ju je Edmund Majzel, berlinski kompozitor-futurista. Odmah posle senzacionalne premijere u Boljšom teatru ovaj film je zemlju trenutno lansirao među vodeće filmske stvaralačke sile i postao dugotrajno oruđe sovjetske propagande – toliko je moćan bio novatorski filmski jezik. Koliko je samo vredela ručno obojena crvena sovjetska zastava u preko sto kadrova filma! U doba crno-belog filma to je imalo zapanjujući efekat.

„Majkaˮ (1927), Vsevolod Pudovkin

 

Vsevolod Pudovkin/Mežrabpom-Rusь,1927

Još jedan gorostas sovjetskog nemog filma bio je Vsevolod Pudovkin. Novajlija u filmskom studiju, video je razvoj filma na potpuno drugačiji način nego većina uglednih savremenika. 1929. godine on je snimio „Majkuˮ po istoimenom romanu Maksima Gorkog, dramu o ustanku proletarijata i sudbini jedne porodice. Njegov glavni postupak pri oslikavanje junaka nije bila gluma, nego montaža, što je bio povod da za Pudovkina kasnije kažu: „On je u filmu učinio ono što je Dikens izveo u romanima.ˮ

1978. godine filmski kritičari su „Majkuˮ postavili na treće mesto u spisku sto najboljih filmova u istoriji kinematografije, a osnivač Američke filmske akademije Daglas Ferbanks je s razlogom rekao: „Posle 'Oklopnjače Potemkin' sam se plašio da gledam sovjetske filmove, jer sam mislio da je 'Potemkin' jedinstvena pojava, ali sad sam se uverio da SSSR može da snima izvanredne filmove i da 'Majka' u kinematografskom smislu zauzima veoma visoko mesto.ˮ

„Čovek sa filmskom kameromˮ (1929), Dziga Vertov

 

Dziga Vertov/VUFKU,1929

Dziga Vertov se u epohi revolucionarne avangarde izdvajao osobitim redikalizmom. Pre 90 godina njegov film je doživeo debakl, za savremenike je bio previše šokantan. U suštini, svaki  Vertovljev film u to doba („Kino-okoˮ, „Šestina svetaˮ i drugi) bio je pokušaj da se tradicionalna kinematografija uništi i stvori nova „optikaˮ. Dokumentarni film „Čovek sa filmskom kameromˮ bio je vrhunac ovih eksperimenata.
 

Nemi nizovi fragmenata gradskog života običnog čoveka u SSSR-u, od kojih neki traju samo jedan sekund, pokazali su sav spektar umetničkih traganja Vertova u filmskom jeziku: od ubrzanog snimka do kadrova u ogledalu. Vremenom je ovo ostvarenje postalo svojevrstan manifest i praktičan priručnik za filmadžije širom sveta. Zapravo, Vertov je to i želeo, napisavši: „Ovaj eksperimentalni rad ima za cilj stvaranje istinskog međunarodnog apsolutnog jezika filma na osnovu njegovog potpunog odvajanja od jezika pozorišta i književnosti.ˮ

„Zemljaˮ (1930), Aleksandar Dovženko

 

Aleksandr Dovženko/VUFKU,1930

„Zemljaˮ je prvi sovjetski film o kolektivizaciji. Siže se oslanja na klasni sukob kulaka (bogatih seljaka) i sirotinje, ali u njegovoj osnovi leži grandiozni proces preuređenja sveta: prelazak od poljoprivredne zajednice do industrijalizacije. „Nikada više neće biti kao što je nekad biloˮ - glasi napomena u scenariju Dovženka, koja u punoj meri opisuje lajt-motiv filma.

U običnom sovjetskom selu prvi put se pojavljuje traktor koji će uzorati simboličnu granicu između privatne i kolektivne svojine, a u selu u kojem se decenijama pre toga ništa nije menjalo desiće se niz dramatičnih događaja. 

Za Dovžeka, kao i za mnoge njegove savremenike, revolucija je bila događaj koji uliva nadu, početna tačka za promene na koje se odavno čekalo. Zato u filmu nalazimo brojna poricanja simbola prošlosti, između ostalog, i tradicionalne religije. Ali čak i ideološki zanos nije u svoje vreme zaštitio „Zemljuˮ od kritike. Tek posle četrdeset godina masovno je prikazana kompletna originalna verzija filma i to zbog naturalizma koji je bio neprihvatljiv za sovjetsku cenzuru. Na primer, u jednoj epizodi filma seljaci rezervoar traktora pune sopstvenom mokraćom, „uzdižućiˮ ga ovim „paganskim ritualomˮ do statusa domaće životinje, ili u drugoj epizodi obnažena nevesta oplakuje ubijenog mladoženju. Međutim, na Zapadu je ovaj film prepoznat kao jedan od najpoetičnijih u svetskoj kinematografiji. 2015. godine Unesko je „Zemljuˮ uvrstio među remek-dela filmskog stvaralaštva.

Jekaterina Sineljščikova, Russia beyond