Drugi svetski rat: filmski pogledi iz 21.veka

65-godišnjica pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu je bila obeležena snimanjem mnogo novih filmova o tragičnim događajima vojne istorije 20.veka. Mnogi filmovi – radovi majstora iz 20 i više zemalja – su uključeni u program Sedmog Međunarodnog filmskog festivala „Volokolamska crta“ koji se sprovodi od 16 do 20.decembra. Domaćin festivala je Volokolamsk, grad u kojima su se vodile ogorčene bitke u zimu 1941. godine. Upravo ovde u blizini Moskve hitlerovske vojske su prvi put poražene i odbačene dalje od glavnog grada.
 

Pre otvaranja festivala se saznalo da su organizatori dodelili specijalnu nagradu čuvenom ruskom režiseru Nikiti Mihalkovu za stvaranje filmske epopeje „Varljivo sunce- 2. Suočavanje“. Odluku svojih kolega poznati kritičar Kiril Razlogov je ovako komentarisao:
 

Od svih ruskih filmova film Mihalkova je u umetničkom odnosu najzapaženiji, apsolutno izlazi iz okvira tradicija „sovjetskog ratnog filma“. Film je namerno sklopljen iz delova koji kao da nisu povezani, ili je ta povezanost malo uočljiva. Upravo haos – kada se ne zna sa koje strane ide neprijatelj, a sa koje prijatelj, ko, gde i kako – sa tačke gledišta reditelja i scenarista karakteriše početak rata protiv agresora.
 

Kolega Nikite Mihalkova, poznati ruski reditelj Aleksej Učitelj u svom filmu „Kraj“ okreće se ka istoriji Drugog svetskog rata, uslovno govoreći sa drugog kraja. On istražuje posleratni sindrom, pokazuje kako je teško ljudima da prevaziđu posledice tragičnih događaja, mržnju koja je duboko prodrla u svest. Pri tome film je snimljen po holivudskim zakonima, u stilu „ekšn“ i nominovan za „Oskara“ i „Zlatni globus“.
 

Za sada je nepoznato kakvu će ocenu dobiti od žirija „Kraj“, ali film „Jedan rat“ je već pokupio 20 festivalskih nagrada u raznim zemljama. To je rad glumice i reditelja Vere Glagoljeve, koji pokreće temu nepoznatu za ruski film: sudbine žena koje su pod okupacijom rodile decu od Nemaca.
 

O prvim danima i satima rata priča i mladi režiser Aleksandar Kot, koji je snimio „Tvrđavu Brest“. Branioci te tvrđave na zapadnoj granici Belorusije su se držali nekoliko meseci bez  municije, vode, hrane. Aleksandar Kot priča kako je filmska trupa došla u memorijalni muzej „Tvrđave Brest“:
 

Obišli smo mesta gde su se vodile borbe, teritoriju tvrđave, spustili se u podrume – govori režiser. – Tamo postoje podrumi u kojima je goreo kamen, topila se cigla – tako se nešto u principu ne dešava. Natpisi na zidovima – „Umirem, ali se ne predajem“, „Zbogom, Otadžbino“ – sve se to sačuvalo. Sve je to potreslo. Pa još kad saznaješ o ljudima koji su se tamo borili, pitaš se: a da li bih i ja to mogao?
 

„Odavno nisam osetio nešto tako, kao utisak koji je na mene ostavio film „Tvrđava Brest“. Kad odrasli muškarci plaču u bioskopu – to nešto vredi“ – takav je utisak jednog gledaoca, koji je izrazio osećanja mnogih.