Đukanović nikuda nije otišao

Doba velikog balkanskog premijerstva se završava – već je odavno u duboku poziciju otišao jedan od tvoraca Srbije i Crne Gore, Vojislav Koštunica, iza rešetaka je premijer Hrvatske Ivo Sanader, osumnjičen za pranje novca, na nivou Saveta Evrope čuli su se podaci o tome da je kosovski lider Hašim Tači umešan u nezakonitu trgovinu ljudskim organima. A sad je dužnost predsednika vlade napustio najpoznatiji crnogorski političar Milo Đukanović. U balkanskoj štampi su već odavno kolale glasine o njemu i novine su mu predskazivale najfantastičniju budućnost, uključujući i visoku funkciju u NATO-u, čiji Crna Gora, kao što je poznato, nije član. Pisalo se i da su za ostavku premijera zainteresovani izvesni krugovi u EU. Pojedini evropski politikolozi su govorili da je zemlji potreban manje upadljiv predsednik parlamenta, koji će na sebe preuzeti isključivo tehničke funkcije, a nipošto ne ulogu „narodnog vođe“. Uzgred rečeno, Đukanović je upravo to bio, barem se tako činilo odavde, iz Rusije. Za nas je on predstavljao izvesnu konstantu Crne Gore poput Jadranskog mora.
 

I evo, nastupilo je vreme da se sumiraju rezultati Đukanovićevog rada na mestu premijera. Podgorica je u toku poslednjih godina postigla mnogo toga: dobila je nezavisnost, izbavivši se od žiga „bivše Jugoslavije“, zatim je zamenila priznavanje Kosova za svoje priznanje kao kandidata EU, privukla je inostrane investitore, koji obećavaju da će od zemlje napraviti novi Monte-Karlo. Pod rukovodstvom Đukanovića Podgorica uspešno vodi dvostruku igru, dovijajući se da se druži i s NATO i s Moskvom, što je za savremenu crnogorsku politiku pravilno, posebno ako se ima u vidu broj turista iz Rusije.
 

 Naravno, ima i ne baš uspešnih crta u Milovom portretu: on je dovršio raspad Jugoslavije, inicirao je referendum o samostalnosti zemlje, gde su pristalice oslobađanja od Srbije pobedile s minimalnom razlikom, što znači da termin „volja većine“ ovde nije sasvim umestan. U obrazovne ustanove Crne Gore uvodi se crnogorski jezik, što izaziva preneraženost kod Srba, kojima sebe smatra vrlo ozbiljan procenat stanovništva. Na kraju krajeva, što je najvažnije, možda ne bismo uopšte ni govorili o Srbima i Crnogorcima, kao o narodima koji su u sukobu po različitim pitanjima – od politike do kulture, da nije bilo Đukanovića.
 

Delatnost bivšeg premijera praćena je neprijatnim glasinama, na primer, o njegovim vezama sa švercerima. Ali, mi nismo javno tužilaštvo da bismo ih opovrgavali ili dokazivali i znamo da je politika oblast koja novinskom žutilu nije podložna ništa manje od šou-biznisa. Bilo je informacija i o tome da je Đukanović pre referenduma oblasti Sandžaku obećao autonomiju u razmenu za glasove stanovnika u podršku nezavisnosti Crne Gore, odnosno u suštini, s upaljenom šibicom je ušao u bure baruta, koje je po eksplozivnosti drugo po redu na Balkanu, posle Kosova. Međutim, opet, mi nismo lovci na „patke“, tim pre novinske.
 

Nama se jednostavno čini neverovatnim da je Đukanović otišao pod pritiskom EU: Crna Gora je – posilni Brisela, koji se ne upušta u konflikte, s šarmatnim osmehom, baš kao što je osmeh bivšeg premijera. U stvari, Đukanović nikuda nije ni otišao: kao prvo, ostao je na čelu najuticajnije stranke u zemlji, kao drugo, obezbedio je naslednika Igora Lukšića, koji ne bi bio takav da ne garantuje nastavak Đukanovićeve politike. Mišljenje ruskog istoričara-balkanologa Ane Filimonove:
 

Da li će se nešto promeniti s odlaskom Đukanovića? Mislimo da neće. U zemlji se punom parom odvijaju vrlo dvosmisleni procesi, vezani za formiranje sopstvenog crnogorskog identiteta. Politička elita Crne Gore je formirana prilično jasno, ona neće dozvoliti državi da skrene s kursa koji je izabrala prema EU i NATO. Drugi izbor u izvesnoj meri predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost RF. Crna Gora je, kao i Srbija, uvek bila jedan od „najprirodnijih“ saveznika Rusije. Nakon stupanja u Alijansu o tome neće biti ni govora. Milo Đukanović je bio na izvoru svih ovih tendencija. One će se razvijati i posle njega.
 

Istina, postoji jedno pitanje. Šta će se desiti, kad bogataši iz celog sveta, počevši od Pitera Manka pa do ruskih oligarha, sagrade sve jahte i vile u Crnoj Gori i odu da rade isto to na drugom mestu? Šta će se desiti kad odmor u Crnoj Gori izađe iz mode i kad prestane da se naziva novom Azurnom obalom i kad se u prospektima razvijenih zemalja pojavi još neka „Azurna obala“? Država, koja živi od turizma, jednog dana može naići – govoreći u prenesenom smislu – na problem ajkula. Pred novim premijerom Crne Gore pojaviće se zadaci da napravi svoju državu takvom da bude spremna u ekonomskom smislu, a ne da u svakom izdanju centralnih vesti navodi koliko je zemlja zaradila u turističkoj sezoni.